 |
Banatski kulturni centar,
Novo Miloševo, 2011.
|
Vlahovićeve beleške izazivaju iluzije zbilje i estetsko dejstvo, podstiču osećanja kakva, na primer, stvara buket cveća. Vlahovićeve kratke priče snagom misli i toplinom osećanja, koje zrači u punoj umetničkoj verodostojnosti, primamljivošću i šarmom, pružaju uživanje, prenose izvesnu čar i radost. Otvorena lepota, osećaj lepote u apsolutnom značenju te reči, koju određuju odnosi sadržine i forme, fikcije i realnosti, pisaca i čitalaca, malih i velikih, računa na recipijentov doživljaj i njegovu asocijativnost, imaginativnost i kreativnost.
Delo pod naslovom "Džems Bond u kratkim pantalonama: Facebook beleške II" jedinstvo jezičko-umetničke reprodukcije stvarnosti pomoću estetskih slika i likova, složeno i višeslojno, nudi u prvom redu mladim čitaocima, konkretno svedočanstvo o vremenu i ljudima, ali i skriveni smisao. Kao prividan mimetički svet, nalik na onaj iz predmetne stvarnosti, s izvršenom literarnom transformacijom predmetne u predstavljenu stvarnost i nužnim odnosom prema životnoj verovatnoći, ono primorava čitaoca da poveruje u njega kao u životnu pojavu. Oslobođeno korelacija sa spoljnom realnošću i zavisnosti od same realnosti, kojim bi se prikazivalo prirodno u smislu eksternog, postojećeg, ono je istovremeno biografska, kulturna, društvena i istorijska tvorevina. Nije posredi mašta o mogućem životu, već izraz i senka sveta koji jeste i koji nas okružuje.
(Izvod iz recenzije)
Dr Tihomir PETROVIĆ
Zapis kao ostavljanje u pamćenje nečeg važnog, što će kasnije, kada je piščev naum u pitanju, to tek doći u neku od formi, po malo je i izazov za pisca - gde je kome zapisu mesto? Umetnost uopšte kao samosvest razvitka čovečanstva, i jeste samo zapis o opšteljudskom, kako bi protekli realni doživljaji, u bukvalnom smislu, napravili kontinuitet, posebno u vremenu kada se nasilno nameće raskidanje sa bilo kakvim životnim kontinuitetom, posebno njegovom tradicijom, pa i jezikom. Kao otpor tom nametanju, pojavila se i knjiga Radovana Vlahovića1 „Džems Bond u kratkim pantalonama“, za koju je autor u podnaslovu ispisao da su to „facebook beleške II“.
[...] Svega je u sećanju kroz ove priče: rađanja, gradnje, lepote života, rada i umora, tradicije, muke i umiranja, iseljavanja... Svugde je prisutan obred, ko duhovni znak jedne visoke kulture koja se stapa sa dušom našom znatiželjnom, na momente i nemarnom. Ali i pisca gane trenutak kada „za kompjuterom, kroz pisanje otkriva ono što je kao dečak prepoznao kao lepotu i kao uzvišenu svečanost trenutka“, to su njegove beleške ovde pretočene u čitljive i pamtljive priče.
Dragocena je ovo knjiga i treba je iščitavati sasvim nostalgično onako šekspirovski: „Kad imaš sve, ne vidiš ništa, progledaš tek onda kad nestane sve“. Revnosnim poslušanjem prirode i zavičaja, dakle, a to se događa i za komjuterom, i kroz ove beleške, „možemo izbeći lutajuću drskost i blijedo trajanje u mnogoslojnom i sveprisutnom životu“.
Izvod iz recenzije
Milijan DESPOTOVIĆ
Od prve priče u knjizi „Džems Bond”, Vlahović je ne samo hroničar već i analitičar, biograf, koji reprodukuje stvarnost na način kako to čine samo senzibilni pisci „odani svojoj duši i duhovnosti”.
Pokušate li da dođete u maticu dečakovog sećanja na dedu ili, drugove, na konje koji su „veliki prijatelji i dobrota ljudska” (B. Copić), da se uživite u hrišćanske praznike, u veru, u nadanja, u slutnje ili neminovna razočarenja, koje život donosi, osetićete da pisac sve to još jednom doživljuje, ali da fikcije nema već je sve realnost, koja se na da potreti i uništiti. Priče o kočijašenjiu, o bioskopu, o gošćenju kod tetke u selu, pa priče o Božiću i Uskrsu, o nošenju kolača kod kuma, ili opet, zapisi o prvom danu u školi, o gostićima i Draživaški, pa o šnajderima, o sladoledu posle nedeljnog bioskopa – samo su neki sadržaji koji su se naselili i oživeli vreme proteklo, ali neizbrisivo u sećanju radoznalog dečaka koji „živi život punom parom emocija” (M. Rištić), i sve to hoće i mora da zapiše i da ponudi onima koji takav život nisu „okusili ni probali” a koji nema mnogo gorčine, bar za nežne, naivne i nezrele dečake, detinjstvo uopšte. Priče ... deluju kao filmsko platno koje vas „zakuje omamom prohujalog” a ipak, nekada postojećeg života, običaja, ljudi, i njihovih naravi: dobrog srca, lepog seosko-varoškog vaspitanja, ukusa, mere i dobrote da i „drugima u životu bude lepo kao vama”.
Uvek poetski disponiran, a odličan rapsod, uživljen u zavičajno gnezdo, Radovan Vlahović, jе uspeo u svome pripovedanju da dočara život ne uvek kao „bajku nego i hajku”, ali sa primesom lepote što je „bolje biti živ nego mrtav”, i što smo rođeni da trajemo kao biljke, a ipak usahnemo kao jesenji list. Ta filozofija optimizma i zanosa „pred vratima dana i noći” (M. Pavlović) kao da je osnovni kvalitet pesnika iz Novog Miloševa, koji živi za svoj narod i zavičaj ne dajući da u bilo kom segmentu zataji i bude zaboravljen. Vlahović је kao feniks којi se vraća i oživlјuje život i onda kada on nije „baš pogodan za nadu i veru”. Pesnik životnog optimizma, kao da sve nesporazume ume i hoće da „pretvori u nadu”, jer je ona jedina u stanju da nas vrati „na zelene poljane zavičaja i njegovih vetrova”.
Izvod iz recenzije
Dr Voja MARJANOVIĆ
