 |
| Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2011. |
Knjiga Radovana Vlahovića Nenajavljeno kao smrt pripada jednom sasvim novom književnom žanru koji se odomaćio i kod nas kada su računari ušli u spisateljske radionice i kada je internet postao deo jutarnjeg rituala, kao tuširanje, ili brijanje. Internet program facebook zamenio je poštara koji vam svakog jutra donosi pisma na kojima prepoznajete rukopise dragih prijatelja. Fcebook je otvorio i prozore i vrata spisateljskih radionica i ono što su pisci i pesnici nekad radili usamljeni, daleko od očiju javnosti, sada rade na očigled svih. Doduše ne svi: samo retki, najhrabriji. I tako imamo prilike da čitamo pesme, prozu, kritike, dnevničke zapise koji su, koliko maločas otkucani na nekoj ličnoj tastaturi.
Nenajavljeno kao smrt – dobar naslov za ono što imaš namere da napišeš ujutru, gledajući u prazan ekran računara. Te rečenice koje ćeš ukucati u rubriku beleške na fejsbuku i dolaze iznenada, nenajavljene kao što smrt ili ljubav dolazi.
Izvod iz recenzije
Bratislav R. Milanović
U introspektivnoj zaronjenosti Vlahović traži ključne tačke, tojest oslonce jedinke koju možemo definisati formulom: čitanje plus pisanje jednako je življenje. Za njega doživljeno nije i proživljeno ako nije „prošlo kroz olovku“. Sam autor kaže: „Sumnja je početak literature, a literatura je ojezikoslovljeno i materijalizovano promišljanje života.“ Za Vlahovića je čin pisanja sumnja u ovozemaljsko i vrsta magijskog obreda u kome snovideći stvarnost i materijalizujući snove, traži obremenjenu reč, da bi izrodila onu pravu reč koja je suština, iako zna u koga je ta reč. U pisca nije i to je njegova ukletost, da je do u beskonačnost traži i porađa, da joj se iznova i iznova približava, ali je nikada ne dosegne. Nije to samo ukletost. To je i draž i privilegija onih, za koje Vlahović kaže: „Živeti znači svakodnevno proširivati granice slobode. A stvarati znači radovati se.“ U taj magiski čin buđenja i proširivanja granica slobode autor kreće kad je jutro kišom oprano, jer je i sam „opran“ od svakodnevice, kreće u potragu za sopstvenom suštinom, kroz koju se prelamaju i sudovi o drugima. To ne biva bez katarzičnog, hrišćanskog preispitivanja pređenih puteva i suočavanja sa sobom u svim nijansama, zarad trasiranja novih staza.
Izvod iz recenzije
Dragan Pop Dragan
