 |
| Radovan Vlahović: Knjiga pastira; Slavija, Novi Sad, 1988. |
«Kud to juri svet
Kad ja tako spokojno
kasnim za njim»
i upućuje nas na razmišljanje o autorovom odnosu prema svetu koji nas okružuje, svetu realnosti. Kakav je odnos između autorovog pesničkog spokojstva i sveta koji «juri»?
«Propovedaću ovcama
radost astralnu
što dosegnu je
moja duša u Zovlju
Ljudi su gluvi
Samo radosno njakanje
kafansko poznaju»
kaže Vlahović u pesmi «Ljudi su gluvi», i čini se da time podiže zid između sopstvenog (pesničkog) sveta i sveta realnosti. Kao da je došlo do zamene obraćanja: umesto ljudima, pesnik se obraća – životinjama!
Ipak, u pesmi «Svakodnevno» čitamo:
«Hranim ovce
svinje
Pojim koze/dresiram pse
Koljem perad što nije za priplod
I...
...
Prosto sam zaboravio
da postoji
Vojvođanska kulturna javnost.»
Hotimični naivizam, hotimično isključivanje (prividno) ljudi iz sopstvenog sveta, ironija i samoironija, govore o tome da autor ne dovodi u sumnju postojanje realnog sveta, ali se u njega uključuje na neobičan način: braneći se od njega («Zna braniti se/ i mudro posupati/ čak onda/ kad ljudi oko njega/ zverski razjareni divljaju/ i kao uragan travku/ žele da ga satru!») Vlahović, čini se, nastoji ostati budan, stalnim pesničkim treningom zaboravljanja.
Kad ja tako spokojno
kasnim za njim»
i upućuje nas na razmišljanje o autorovom odnosu prema svetu koji nas okružuje, svetu realnosti. Kakav je odnos između autorovog pesničkog spokojstva i sveta koji «juri»?
«Propovedaću ovcama
radost astralnu
što dosegnu je
moja duša u Zovlju
Ljudi su gluvi
Samo radosno njakanje
kafansko poznaju»
kaže Vlahović u pesmi «Ljudi su gluvi», i čini se da time podiže zid između sopstvenog (pesničkog) sveta i sveta realnosti. Kao da je došlo do zamene obraćanja: umesto ljudima, pesnik se obraća – životinjama!
Ipak, u pesmi «Svakodnevno» čitamo:
«Hranim ovce
svinje
Pojim koze/dresiram pse
Koljem perad što nije za priplod
I...
...
Prosto sam zaboravio
da postoji
Vojvođanska kulturna javnost.»
Hotimični naivizam, hotimično isključivanje (prividno) ljudi iz sopstvenog sveta, ironija i samoironija, govore o tome da autor ne dovodi u sumnju postojanje realnog sveta, ali se u njega uključuje na neobičan način: braneći se od njega («Zna braniti se/ i mudro posupati/ čak onda/ kad ljudi oko njega/ zverski razjareni divljaju/ i kao uragan travku/ žele da ga satru!») Vlahović, čini se, nastoji ostati budan, stalnim pesničkim treningom zaboravljanja.
Dušan Radak
