 |
| Radovan Vlahović: Moj Gospode; Art-projekt, Zrenjanin, 2005. Radovan Vlahović: Moj Gospode; drugo dopunjeno izdanje, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2009. |
"Pesnički zamah, ono što okuplja i održava pojedine pesme (poemu) kao umetničke tvorevine, pesnik nudi kao svoj specifikum, osnivajući ga na natruhama i ostacima formi epskog, humornog, apsurdnog, satiričnog, ironičnog, kao i u raznim oblicima oponašanja, simulakruma, da bi se sve, konačno, ispostavilo kao veoma jednostavna i jasna „priča”, poruka pojedinih pesama (poeme). Drugi nivo, onaj koji bi se mogao imenovati kao motivsko-sadržinska osnova pesama (poeme) je isprepletena tkanica od senki raznovrsnih folklornih , prirodnih, patrijarhalnih, porodičnih, seoskih, političkih, religijskih, običajnih i intimnih tema i prizora. Ritam je, pored specifičnog odnosa spram ovih raznovrsnih svetova i njihovog uplitanja, sučeljavanja, ono ključno vezivno tkivo, koje održava pojedine pesme (poemu) kao celinu."
izvod iz recenzije, Simom Grabovac
"Poetski zamah književnika Radovana Vlahovića, ovaploćen inspirativnom zbirkom autentičnog naziva „Moj Gospode”, ponudio je čitalačkoj publici jedno, zaista vredno ostvarenje. U pitanju je raznovrsna poetska bizarnost, VERITAS vojvođanskog, prevashodno banatskog običajnog, kulturnog, životnog miljea. U knjizi „Moj Gospode”, Vlahović, između ostalog, a pre svega, govori o korenima. Peva o korenima. Njegova poetska arija toliko je snažna, da on, naprosto, niže slike predaka, motive, događaje, značenja i svemu tome, nesumnjivo, daje bitan autobiografski pečat."
Marina S. Grujić
"Promišljanje ravnog Banata svakko je jedan od najvećih problema naše književne današnjice. Bauk njegovog rešavanja potekao je, po svemu sudeći, još iz pera Miloša Crnjanskog, onda kada se ovaj na jednoj od stranica „Hiperborejaca” poslužio analogijom kako bi neobaveštenim Evropljanima nekako predstavio svoj zavičaj. Shvativši isuviše ozbiljno „hendikep” jednog velikog literate rođenog van Holandije, manji banatski pisci mahom su počeli sebi da postavljaju za cilj iscrtavanje fizičke i duhovne karte Banata. Međutim, pošto se njegova prava priroda krije u nebiću istorijskog haosa (prevrtljivi „trag Evrope”), njihovi opusi obično predstavljaju neuverljive mitomanske projekcije u senci večno zelenog vica o Lali.
Na svu sreću, ovu činjenicu donekle demantuje sporadična pojava dveju oprečnih ali jednako kreativnih geopoetika, ok kojih jedna postulira Banat na fonu skitačkih arhetipskih sadržina (fatamorgana, mitsko-religiozna sećanja na pradomovinu), a druga, svoje plodno ishodište nalazi u samozatajnoj privrženosti tlu, uz kritički odnos prema plemenu i tradiciji.
Pripadnost ovoj drugoj, introvertnoj skupini banatskih pesnika potvrđuje Radovan Vlahović (Novi Bečej, 1958) svojom knjigom „Moj Gospode”, na čijoj korici se nalazi neobična freska Hrista sa ašovom iz Hrama svetog Arhangela Mihaila u Kumanima. Poema koja tumači njenu misteriju počinje stihovima: Moja kuća na kraj sela/ moja duša u toj kući/... a u sobi kraj ikone/ jedan ašov sas vašara/... i s ašovom u toj kući/ u avliji/ pod zvezdama nekad noću /ja se zakopavam."
Zoltan Baba
"Po formi ova bi knjiga mogla biti poema, ili niz manjih ili većih, katkad naturalističkih, katkad refleksivno simbolističkih, a često sve to zajedno, literarnih vinjeta. Mogli bismo ovu književnu tvorevinu tumačiti i kao molitvu, jer u njoj ima i takvih elemenata. Mogli bismo je doživeti i kao vapaj, pravednika u mukama, ili grešnika koji se kaje. Svejedno.
Knjigom „Moj Gospode” Radovan Vlahović je pokazao i dokazao da su upravo to selo na kraj sveta i ta kuća na kraj sveta, centar sveta. Da je taj mali paor onoliko koliko u sebi prvo prepozna ono što je loše i sebe od toga očisti kao njivu od zubače. Tada postaje još veći, tada postaje centar sveta, ono što je nekad bio, slika Božija."
Dragan Pop Dragan
"Krenuo je pesnik naš sasvim nedaleko, ali povisoko: od svojih seoskih atara do samog Gospoda Boga. Zapodenuo dijalog, nepatetičan, okomit, upitnički, ironički čak. Kao da kaže: nije život što i polje preći ili Drinom zaveslati. Knjiga ova ima lirsko poreklo, ali je natopljena epskim duhom, unutrašnjom anegdotom, odvažnom plebejskom porukom. Oko nas, svuda, nevidljiva su prisustva, potajni pokreti, duboka magnetisanja, traganja za oblicima u bezobličnom, agregacije konkretnog u duhovnom. Ni bog, ni vera, ni bogočovek nisu predmeti, nisu čak ni motivi Vlahovićevih pesama, jer on je sa svojevrsnim, svojeglavim Bogom, Gospodom na Ti. On bi da sa njim razgovara kraj vatre za alasku čorbu, na roglju seoskog sokaka, kroz ogradu tek uzrelog vinograda. U vreme još jednog izumiranja romantičarskih opsena i opomena, naš pesnik iz Novog Miloševa se obraća ogoljenoj svakidašnjoj upitanosti, zapuštenom svetovnom ot častvu, usamljenoj silueti božjeg izaslanika, sa njegoševskim pitanjem: „Što je čovjek, a mora bit čovjek?”.
Buca Mirković
"Razbarušeno, onako antićevski, Radovan Vlahović u poemi „Moj Gospode” obraća se Bogu, ali ne kako smo uglavnom navikli u sličnim literarnim prilikama.
Nema tu skrušenosti, pokajanja, patetike, pre bi se reklo da je Vlahovićev Gospod ishodište samopreispitivanja, čas gorkog, čas hvalisavog, sigurno iskrenog. Radovan navodi svoje uspehe, nemire, bojazni, padove, uzlete i generalije, svesno i nesvesno."
Siniša Jakonić
"Vlahović svojim pevanjem, kazuje najdublju sociološku potku svog podneblja. On iskušava sve od predmeta do čoveka, od naravi do naravoučenija. Nema kod njega štirke ni mirisa, sve je ceđ i kroz ceđ ceđeno. To što ja nazivam bluz, to sam sa sobom čemeran grizući nokte i svirajući na svirali bez piska i rupica tumačim ono što ojeda ko podkinuto mesto, ko svrab i lišaj.
„Od nas niko ništa
nikad veliko
Nešto
Nije ni čeko
ni mi sami
od nas samih
nikad veliko nešto
ni čekali nismo
premda furton drukše
pred drugima
pokazali smo
moj Gospode”
Sklapajući korice, iskren čitač, iskren tumač oseti kako mu puca šljunak u želucu i kako ga nešto tera da žuri tamo gde i Car peške ide. Pa u toj žurbi ništa mu ne ostane, nego da kroz zube procedi: `Bem ti `vaku sreću!...
Slobodan Ristović
