 |
| Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2012. |
Radovan Vlahović u svojoj knjizi kratkih priča i nekoliko prozaida, „Ljubavne i OK priče“, nema dilemu u svom metodu pripovedanja na ovaj način, koji je naslovom ove knjige, naglasio da je polazište njegovog uma i verovanja oslonjeno na ljubav, ljubav kao duhovna potreba ali i kao metodična sumnja u preveliko poverenje ali i samoću, i to je za njega OK. U svojoj bogatoj pripovedačkoj stvarnosti za njega je važno i podvrgnuće meri sumnje jer, nigde nema kopije, sve je samosvojnost i lična samoprisutnost. Tu negde, kasni mašta, ona bogme i povređuje. Intelektualno stvari stoje drugačije, ali to je misao kojom ga u njoj usmerava i opominje Zaratrustra kad ga „mune laktom u rebra“, podsećajući da je „život satkan od milijardu protivrečnosti“.
Sociologija života u prozi Radovana Vlahovića podrazumeva ukupnost povezanosti ljudi među sobom, stepen oslonjenosti jednih na druge, isključujući svoje Ja. To naizgled oslobađanje ličnog ega, prenošenje na društvo, jeste rezerva snage za opstanak. Vlahović ovde ne piše ispovesti, svoje ili tuđe, već radi genijalnu analizu kako se razum preko iskustva ispoljava na život. Jer, „kad se izađe među ljude nema mnogo sabiranja i oduzimanja o ličnom životu hotimično se stapamo i nastavljamo dalje“, zapisaće Vlahović. Samo njegovi junaci ne moraju postojati u stvarnom životu (oni postoje u priči „u vizuelnom sećanju“, ali pisac sa njima opšti samo do otvaranja priče, onda „iskače“ iz nje, šta se potom zbivalo, on za to „ne snosi“ nikakvu odgovornost. Tako će se dogoditi da prota Jovan puši „za to veče poslednju cigaretu“, uprkos svešteničkim kanonima koji su izričiti: „Da je Bog predvideo da čovek puši napravio bi mu odžak na glavi.“ No, opake ljubavi nije izmislio Vlahović već život, narod, ukazivanjem na njih on ima potrebu da od toga napravi otklon ispisujući ode o ljubavi, sentence koje izgovara sam ili ih smešta u dijalog svojih junaka: „Da bi se živelo, treba imati mnogo ljubavi“; „Ljubav je beskraj koji se pretače u reči, rečenice i tekstove koji postaju lek za usamljene i neshvaćene, u tekstove koji zrače vedrinom, smislom i optimizmom“.
Izvod iz recenzije
Milijan Despotović
