 |
Banatski kulturni centar,
Novo Miloševo, 2012.
|
„Moj san je stvarnost“ se sastoji od pet pesama, koje sam nazvao ciklusima, pošto su koncipirane tako da se svaka strofa može čitati i tretirati i kao posebna pesma, zbog čega i zauzima posebnu stranicu. Pisana na sočnom i ljupkom paorskom dijalektu beskrajnih banatskih ravnica, koji joj daje posebni šarm, ova knjiga iz prve pronalazi put u srce čitaoca, odvodeći ga u prostore, čiju širinu on ne doživljava samo vizuelno, već je oseća i u sebi. Uz to se on veoma lako može identifikovati sa glavnim „junakom“, paorom svetskog duha, koji u prvom licu obrađuje dileme i probleme koji se tiču svakoga od nas. S jedne strane jednostavan, vezan za svoju kuću i svoje selo, on je s druge strane više intuitivno nego razumno svestan prisustva Boga u sebi i svemu oko sebe – kao i činjenice da je i on sam njegov deo, kao što je svaka kap deo jedne te iste vode i da Bog nije ništa izvan njega, niti on izvan Boga. Ali kako doći do Boga, odnosno sebe? Kako progovoriti, „dok cveće ćuti...“..?
Gibranova misao, da zlo na svetu ne bi bilo moguće, kada ne bi tinjalo u svakom pojedinom od nas, tu dolazi potpuno do izražaja. A paor oseća, mada ne svesno, da je neotuđivi deo jedne celine, kao što je i ona neotuđivi deo njega, pri čemu otpadaju i vremenske granice. On sluti ono što staroindijske Vedenazivaju Akaša-hronikom, a Frojd kolektivnom podsvešću. I, što je za mene od ključnog značaja, on ne samo da sluti svoju bezvremensku sveprisutnost, on je spreman i da ponese odgovornost za grehe sveta, koji su automatski i njegovi, o čemu svedoči i poslednja pesma u zbirci, „Povodac za haos“, gde on pravi ular da dovede čovečanstvo pred Boga.
Ova knjiga, koja se pred nama odmotava poput pergamenta, otkrivajući nam celu vaseljenu u jednoj kapi paorske krvi, je napisana jednostavnim stilom, u uskim stihovima, po principu manje je više i ona u čitaocu budi apetit na više.
Izvod iz recenzije
Johann Lavundi
Večne lirske teme pevanja o ljubavi, prijateljstvu, nadanju, duhovnom zadovoljstvu i prolaznosti, jedino nisu prolazne, uprkos tipologiji brojnih novih pravaca i podformi poezije. Ništa ih ne može zasenčiti jer stvarnost je i svoj san zasnovala na njima pa uprkos svih novotarija i formalnih izletanja u poeziji uopšte, u tom smislu, pesma je samo ojačala, u otporu bezličnosti. Ona, čuva dušu i duh, na toj liniji čini je sve modernijom. To vidimo i na primeru novog pesničkog rukopisa Radovana Vlahovića koji je tipologiju sna i stvarnosti uvezao u jedno čvorište naslovivši ga: „Moj san je stvarnost“.
Poemu „U raj, u raj, u njezin zagrljaj“ (novi ciklus) Vlahović je ispisao povodom stogodišnjice od smrti Laze Kostića, pevajući o duhovitom paoru koji čuje kako „Laza peva/ kroz vekove", dok on ide „iz kafane“ a svirci ga, kako pesnik kaže – pratu. Opisujući narav i običaje banatskog paora, koji ume da radi, da se veseli ali i da voli, ovde se sa dosta ljubavi ispisuju stihovi, zapravo nastavlja se pisanje knjige koju je na neki način započeo Laza, ustvari svet bi trebao da bude jedna knjiga, nažalost ta knjiga je nagorela i pocepana. Ni mi ne stojimo bolje, ali sakupljajmo i takve stranice kako bi nas bar jezik u njoj održao jer zavet Stefana Nemanje nas stalno na to opominje. Njegoš će kasnije zapisati da se to čita iz knjige nastale (usmeno pripovedanje i epika) „iz glave cijela naroda“.
Izvod iz recenzije
Milijan Despotović
