Došao je i taj dan ‒ kraj školske
godine. Bio je jun mesec i ja sam svečano obučen u majicu na kratke rukave,
kratke pantalonice koje su bile sašivene od prevrnutih dugačkih pantalona starijeg
brata i u sandalama na bosu nogu, otišao u školu da primim ocene. Od kuće me je
ispratila baka, jednako nasmejana i vedra. I još mi je poručila da se iz škole
pravo vratim kući, jer treba da joj
donesem ogreva pošto će u letnjoj kujnici kuvati ručak za ostale ukućane.
U školi je tog dana sve bilo nekako
svečano. Bili smo radosni zbog raspusta koji je sledio i u isčekivanju
rezultata, da vidimo kakve je ko ocene dobio. Moja učiteljica Branka je bila
stroga i dostojanstvena žena. Imala je dve ćerke, Cicu i Seku, koje su često
dolazile kod mame na časove u naš razred, pošto su bile starije od nas i nekako
mi se činilo da su gospostvene i važne. Nas nekoliko dečaka je bilo zaljubljeno
u njih. O tome nikome nismo javno govorili, ali se to po crvenilu i pogledima
koje smo skretali u stranu, uvek kad bi nam se neka do njih približila, moglo
jasno videti. Učiteljicin suprug se zvao Ljupče i bio je seoski verinar. Često
je dolazio u našu kuću da leči stoku. Ja sam se trudio da budem tu kad verinar
dođe, jer je deda rekao da se od njih može svašta naučiti što mi kasnije u
životu može koristiti.
Tog dana, kad su se delile ocene, u
naš razred je došla i mlađa ćerka učiteljice Branke koju smo zvali Seka. Ona je
majci asistirala prilikom deljenja knjižica i poklon knjiga za učenike koji su
bili odlikaši. Učiteljica nas je prozivala po azbučnom redu, a kad je došla do
V i kad je pročitala Vlahović Radovan, ja sam ustao sa svog mesta, a kad je
pročitala onu rečenicu da „nastavničko veće za odličan uspeh i primerno vladanje
nagrađuje učenika knjigom“, ja sam se zacrveneo od uzbuđenosti i prosto sam se
spetljao kad sam primao poklon. Kao da se to dešava nekom dugom, a trebalo je i
približiti se učiteljici, primiti knjižicu i knjigu, a i njenoj ćerki Seki koja
tako lepo mirisala i gledala nas, oponašajući svoju majku, pravo u oči. Taj
pogled je trebalo da izdržim, pogotovu što sam imao prikrivenu želju za Sekinom
pažnjom i naklonošću. Na trenutak sam pomislio kako je glupo što me je otac
naterao da odem, pre nekoliko dana, kod Srede berbera da se ošišam na nularicu
i mislio sam u sebi da bi mnogo bolje izgledao da sam imao kosu i šiške koje se
uvek teraju u stranu. Ustvari, ja i nisam bio toliko zaokupljen izgledom koliko
mije smetala sama pomisao na to da me je otac naterao da nešto uradim protiv
moje volje. Osećao sam to, nekako iznutra, kao sramotu, a pogotovu što mi nisu
kupljene nove pantalone za taj svečani čin, već sam nosio prerađene bratove, a
sve u skladu sa ondašnjim porodičnim pravilima da treba čuvati i šparati i da
se meni ne mora kupovati sve novo dok još malo ne odrastem. Ali, savladao sam
se i primio knjižicu i knjigu, i kad sam se vratio na svoje mesto, odmah sam
otvorio da vidim kako to sve izgleda zapisano onim prelepim rukopisom moje
učiteljice Branke. Drugari i drugarice su mi nešto dobacivali, ali ja ih
nisam čuo. Sijao sam od zadovoljstva jer je to bila prva javna pohvala da sam
je od nekoga čuo. Ne sećam se da sam u porodici do tada dobijao takve pohvale. Ili
sam možda za nešto i dobijao, ali je meni uvek trebalo pohvala i naklonosti. Završio
se i taj čas i posle malog i kratkog susreta sa drugovima u dvorištu škole,
poleteo sam kući da odnesem radosnu vest o tome kako sam za uspeh u školi
pohvaljen i nagrađen.
Stigavši do kuće, još sa dvorišnih
vrata, počeo sam da vičem: „Bato, mama, odličan sam! Bato, mama, odličan sam!“
Tog dana moja porodica je krunila kukuruz i svi su bili u poslu. Majka i baka
su tovarile kukuruz u korpe na kotarci, otac i brat su vukli korpe pune
kukuruza do krupare gde je deda kukuruz puštao u mašinu za krunjenje. Kad sam
utrčao, onako usplahiren, noseći u jednoj ruci poklon knjigu, a u drugoj
knjižicu, obe sam pružio ocu. Oni su se na čas zaustavili sa poslom i otac mi
je rekao: „Šta si se uspalio, 'ajde, idi se prisvlači, pa da ideš da pomogneš
dedi da izgrćeš čokanjice!“ Ja kao da nisam čuo, već sam ponovio: „Nagrađen sam“,
a brat je na to dodao: „To je zato što je deda davao kobasica i šunke Ljupčetu
vetrinaru, pa ti je učiteljica poklonila ocene.“ Ja sam se ljutnuo na brata, a
onda sam otišao do kotarke da kažem majci i baki opet istim rečima: „Odličan
sam, nagradilo me je nastavničko veće“. A majka je odgovorila: „Dobro je, čuo
si šta ti je kazao otac, idi se prislači i dođi da nam pomogneš.“ Ja sam onda
otrčao do dede i dok je on puštao klipove kukuruza u mašinu i njemu sam onako
prašnjavom poturao knjižicu u lice i knjigu koju sam dobio kao nagradu. A on mi je rekao: „Ej, Radovane, moje
radovanje, obradovo si me, 'oću iz kože da iskočim, al' evo žurimo da okrunimo
kukurz, pa idi se prisvuci i dođi, fališ nam da izgrćeš čikanjce. Nemamo
vremena jer kopnja kukuruza je i moramo da spremimo ranu za svinje.“ I nije mi
bilo druge do da odem i skinem svečanu garderobu i odložim na sto i knjižicu i „Gulivera
u Liliputu“ i da prionem da pomognem porodici. Bio sam srećan i nisam ni
primetio, onako opijen prvim detinjim uspehom i stvarnim rezulatatom, težinu
poslova koje sam kao deo porodičnog tima trebao da uradim.
A pred veče, kad je majka pomuzla
kravu i kad je spremila mleko po koje su dolazile komšinice, ja sam se jednoj
od njih koja je bila devojka i zvala se Dragica i bila je vaspitačica, pohvalio
svojim uspehom. Izneo sam pred nju i knjižicu i knjigu, a ona je sa divljenjem
gledala jedno i drugo, pomilovala me je po kosi i poljubila i rekla mi ono što
sam u sebi i sam priželjkivao: „Ovo je tek početak, čuda ćeš ti u životu
praviti.“ Nije mi bilo jasno šta je time želela da kaže, a onda me je uzela za
ruku i povela u obližnju prodavnicu i kupila mi plastičnu loptu. „Za odličan
uspeh i primerno vladanje, ovo je poklon od mene.“ Bio sam zadivljen, očaran
prosto, tim darom tako da nisam siguran da li sam se i zahvalio. Bio sam
zadovoljan, a primetio sam da je i Dragica sijala u licu. Nisam se te večeri ni
igrao sa loptom, već sam je samo milovao, a pred spavanje sam je odložio
zajedno sa „Guliverom u Liliputu“ kraj moga kreveta.
