Menjaš se, pozama u objektivu, bojama melodijom, slikama što prizivaju blud. Satkana od žudnje, molitve, od mita i pohote, vapiš seks, krv, suze i osvetu. Slika si bez rama prelivena i stopljena sa pejzažom. Žudiš beskonačno zarobljena u retoričkom klanacu između orgazmičkog razdraženja i molitvenog uznesenja. Čekaš namagnetisana vatrom poglede i dodir gladnih, sladostrasnih, komičnih i bolesnih od nadanja mužjaka, što taknu li te sagoreće. I mene sabesednika gospodnjeg zarobljenog u bolu vaseljenskom prizivaš očima, telom, dušom. Kažeš, prekini očaranost, uzmi me za ruke, pogledaj me pravo u srce, oslobodi me nedoumica, privi na grudi i kao ženu u večnost me povedi.
