U popodnevnom snu javljaš mi se na krušedolskom proplanku blagim smeškom vodeći za povodac magare koje je na samaru nosilo knjige četiri pesnika iz dva veka što vezaše subinu za svetinje manastirske. U glavi su mi brundala imena Laze Kostića, Đure Jakšića, Đorđa Markovića Kodera, Radovana Vlahovića. Shvatio sam da u katakombnu fruškogosku eparhiju sklanjaš knjige pred pogromom što dolazi, kao tajno učenje za spasenje naroda vaskolikog. Ljudi, gomila i gungula u kojoj sam i ja bio, nije te videla kako prolaziš kraj nas kao da lebdiš svetleći. Pričali su o zadovoljstvima tela, stomaka, o novcu i politici. Ja sam uporno pokušavao da im kažem da ti, upokojena, molitvenik si moj pred Gospodom. Nisu me slušali. Vukao sam ih za rukave i ubeđivao, ali uzalud. Kad si već zamakla duboko u šumu, osetio sam veliku tugu. Sa suzama u očima i bolom u srcu, oprostio sam se i oprostio ljudima oko mene i krenuo da te tražim prateći tragove u travi magarećih kopita.
