Lagano, pažljivo i oprezno na vrhovima prstiju izađi, da niko ne čuje, da niko ne vidi, da u sen pretvorena iz mraka izlaziš. Čovek te čeka, stamen, a blag, kao Avram, nežan i tih kao šapat u hramu. Izađi nije ti suđeno da grčiš se u bolu. Pakao nisu drugi, pakao nisi ti u drugima, izađi, čovek te čeka. Uzeće te za ruku, postaćeš vidljiva, i znaćeš ko si. Šćućurena u srcu njegovom, bićeš prepelica na dlanu, krepka i zdrava. Izađi slobodno, čovek te čeka, uzeće te za ruku i okupati ljubavlju kao novorođenče, nevinu i čistu, vaskrslu iznova daće te da se prepoznaš u ogledalu stvarnosti, da se poznaš u novom, tek probuđenom vremenu, u novom, dugom i neponovljivom danu.
