Kad su me postavili, bio sam simbol zasluga narodnih kojim se isti na vlast učvrstio. Tu državu su političari, nakon pedeset godina, srušili, a ja sam ostao spomenik tužan na koji sleću i seru čavke pred naletima vetrova olujnih. Niko o meni nije brinuo, a ja sam iz želje da budem koristan tražio neki posao. I dali su mi da budem od ranog jutra do večeri čuvar reklama u podzemnoj železnici. Pazio sam da gologuzim drugaricama garguzama što su reklamirale eliksire mladosti, da im pijani proleteri i nabildovani navijači ne nacrtaju brkate mačore u međunožjima. Da stvari ne nazivaju pravim imenom, već da sve bude šljašteći svetlo i namirisano, da bude marketinški tačno i politički korektno. A bio sam nevidljiv za ljude, jer ja sam ustvari bio samo ideja pretočena u mermer i bronzu koja je pratila dešavanja u postmodernoj i tranzicionoj državi koju su u krvi stvarali njeni narodi. Sa tugom u očima sam gledao decu kako prose, dične intelektualce u otrcanim odelima, vodiče kerova koji se smeškaju i klimaju glavom jedni na druge dok im se kerovi međusobno u guzicu njuše. Gledao sam zabrinute studente i učenike što loču kao smukovi i puše nalik dimnjacima fabričkim koji su nekada građeni. Svi su nosili telefone u rukama i nešto pričali jedni sa drugima i ne gledajući se. Devojčice su zagrljene šetale sa starcima, mladići su vodili kao na balove neke namolovane babuskere. Video sam da se muškarci vode sa muškarcima, da se devojke grle sa devojakma. Video sam muškarce u ženskoj odeći kako nude svoje seksualne usluge. Jedni su se zaustavljali po ćoškovima i šmrkali neki beli prah što na brašno liči. A mi smo brašno u obnovi i izgradnji kao svetinju oka svoga čuvali. Svi su pričali jezikom koji ja ne razumem. Sve se promenilo i jezik se promenio i sve je drugačije od kad sam nevidljiv postao. Kraj mene su prolazili žurnim korakom likovi u tamnim odelima sa mašnama i sa velikim aktn torbama u rukama, za njih su govorili da su biznismeni. Mnogo je takvih biznismena sa tašnom, mašnom, torbom i telefonom. Žene su bile obučene kao pokretne prodavnice kostima, a lica su im bila obojena ratničkim bojama. A viđao sam i sredovečne gospođe koje su mislile da im je život uskratio ljubav. Pa su sedele na stepeništu i kevćale o svojim neshvaćenim emocijama, a ustvari, žalile su se same sebi u svojoj nedojebanosti. Mnogima se nisam sviđao kad umoran od posla, onako nevidljiv, krenem uveče da se postavim se na trg gde su nekada za glavu skraćivali ljude i vešali ih zbog revolucionarnih ideja za bandere. Noću se kraj mene okupi omladina, crtaju po mome postolju grafite, piju pivo, puše džointe i čekaju dedine u babine penzije kako bi izvukli kul još neki dan. Bio sam čuvar šapata i uzdaha noćnika što sa periferija života, iz podzemlja, vape, vrište i nadrkavaju na zvezde svoje duge i crvenih glavića penise. Noću sam bio vidljiv, a oni se nisu stideli, oni se ničega nikada ne stide. Sad vidim, ni sve to što sam doživljavao nije bilo toliko loše, jer sam postojao u fizičkom i materijalnom obliku. Neki su me videli, neki su se predamnom i krstili kao pred svetinjom na koju su svi zaboravili. Takvih je bilo malo, ali bilo je. I tako ceo vek sam bio sve ono što su drugi u meni videli. Nisam bio srećan, ali sam opominjao na ljudskost i čoveštvo i radovao se kad me neki usamljenik prepozna. Postojao sam i ako me ne prepoznaju danas, neko će me već prepoznati u vremenu budućem. A onda je došla zima, duga i teška. Sve oko mene, u gluvo doba, bilo je u magli i kandelabri su bili ugašeni zbog restrikcije struje. Došlo ih je četvoro, sirotinja neka, bili su gladni i mamurni, u rukama su nosili testeru za metal. Prvo sam osetio i čuo da mi režu vrat, a onda su mi na silu skinuli bronzanu glavu sa mermernog trupa. Iste noći su mi odneli glavu prodavcu sekundarnioh sirovina koji ih je isplatio. Dao im je za burek i krmaču piva i oni su u jednom haustoru to halapljivo prožderali. Moju glavu su pretopili, od nje su napravili bronzane kvake za vrata na novoj kući nekog domaćeg tajkuna. A onda su sa trga pokrali i ploče sa mog mermernog postolja i prodali nekom kamenorezcu. Sve ono što sam simbolizovao godinama završilo je u burazima, u kvakama i na sirotinjskom groblju. A bio sam lep spomenik, simbol svoga vremena...
