Пред тобом је, поштовани читаоче,
књига путописно-лирско-медитативне прозе Славише Крстића под називом „Овде и сад
/ (роман о ненаписаним причама)“, роман сачињен од покушаја да се напише прича о нечему и о
некоме.
Док листам рукопис ове књиге, која
ми већ на самом почетку читања веома прија, јесен је, тихо, пред кишу поподне и
са компјутера ми допире једна мелодија: „Нежност“ од Рахмањинова. Опуштен
сам, а крај мене је искључен мобилни телефон и, као пред неки дуго чекани пут, крећем
у ишчитавање овог рукописа који ми се отвара као калеидоскоп нудећи мом радозналом
оку, приповедањем, једну по једну песничку слику у камерној атмосфери, са успореним
временом и покретима... И прелива се у мени стварајући у души један савршени лирски
уметнички доживљај. Како се читањем отварају наративне рампе, тако се у мени буди
једна по једна асоцијација која наводи да у себи, у другом нивоу свести, допричавам
Славишин роман асоцијација са повременим дидаскалијама
које личе на слике фламанских мајстора. Онако осунчане и колоритне, те слике нас
као посматраче, након дужег гледања, гоне да их пробудимо, да их оживимо како би
нас лагано водиле до сваке следеће слике стварајући утисак пријатног путовања.
У овом роману, који је састављен
од ненаписаних прича, од прича које читалац у себи допричава, наратор је уједно
и главни јунак и ауторов алтер его који, у првом лицу, нас стапа са собом, увлачи
и идентификује, а да то и не приметимо и на један чудесан начин уводи нас у улогу
коаутора и исповедног субјекта дајући нам шансу да током читања у свести домислимо
успутне асоцијације сопствене исповести.
Ова књига има основни текст и контекст
који ми, читаоци, стварамо читајући је. Она нас магијски и онирички проводи кроз
стварност бескрајним монологом који муњевито, попут мисли, мења просторе, времена,
радње и тако нас хипнотички држи као саучеснике, идентификоване са главним јунаком,
наратором, који на тренутке, чини нам се, можемо бити и ми сами, или нас то само
Славиша Крстић подсећа на наше неизговорене и неиспричане приче.
„Овде и сад“ је књига која се састоји
од кратког предговора самог аутора у коме нам он, као у прологу, наговештава сву
унутрашњу драматургију приповедача у тренутку писања романа који је састављен од
ненаписаних прича, од могућих прича из обиља проживљеног, свесног и несвесног, где
нам он наговештава да будемо као опрезни ловци који ће маниристички ловити оне приче
које су нам читањем измакле и које су се отеле нашој могућој пажњи и нестале и рашчиниле
се у бескрају језика.
Књига „Овде и сад“, поред предговора аутора, има и
пет поглавља и једну кратку причу на крају. Ако покушамо да визуелно преломимо текст,
видимо да свака од тих прича може бити и песма слободног стиха, те читав овај текст
можемо декларисати и као поетизовани роман у процесу стварања ненаписаниих прича.
Дакле, асоцијација је много и свака од њих ствара у глави још мноштво нових, а вредност
сваке књиге је у томе колико она може асоцијација да пробуди код читаоца.
Први циклус који носи назив „Стене. Шуме. / (Тара)“, већ на самом почетку, наговештава
нам путовање и то оно које се дешава у нашој земљи као стварно и реално, али и оно унутрашње путовање
главног јунака унутар лобање, које је састављено од могућности и немогућности догађаја и доживљеног.
Други циклус носи назив „Океан. Стене. / (Аустралија)“ који нас води у далеке
просторе океана, који је за нас, класичне континенталце, само
мисаона именица у овим економски тешким и политички турбулентним временима. Овај циклус нам се даје као вишедимензионално поетско путописно штиво, а моја прва асоцијацијација, по
атмосфери, била је: „Морекази“
Сен Џон Перса.
Трећи циклус прича овог романа, који
је састављен од прича у настајању и од прича које су могле настати, носи
назив „Градови. Шуме
/ (Немачка)“
и у њему нас Славиша Крстић, говорећи о написаним писмима, или
пак о писмимима која би требало написати, књижевним поступком одводи на ново
путовање и учи нас да писмо које не пошаљемо, а сместимо
га у књигу, је
писмо које смо на тај начин послали свима. На
овом путовању кроз Немачку, аутор нас филмски води и упознаје са градовима, људима,
знаменитостима, мењајући превозна средства... Он, на један сугестиван
начин, отвара у нама виртуелне слике путовања
и претвара нас у око камере које виђено бележи, описује и памти.
Оно што је посебно интересантно
кроз сва ова путовања је
да наратор чита Рилкеова писма и често смо у
прилици да слушамо и његову комуникацију са великим песником чији текстови, поред
визуелних доживљаја приповедача, инспиришу и покрећу наратора на размишљање
и на још мноштво асоцијација.
Четврти циклус ових путописних прича
зове се „Путовање
у месту“ које је својеврсно
ламентирано путовање сећањем на проживљени живот и својеврсни покушај да се
одгонетну сва она чуда која отварају питања у нама, у оном што чини стварно и сањано путовање
унутар нас самих.
Пети циклус носи назив „У транзиту“
и почиње једном предивном реченицом: „Посматрам како из небеске кесе пуне кокица
испадају облаци.“ У овом делу књиге, аутор нас води на путовања по
државама и градовима једнако описујући стања, збивања, размишљања са великом способношћу
да се уочи детаљ, да се поетизује, осмисли и домисли сваки тренутак, а
поготову да се природи и природним појавама дају описи и тумачења на којима би аутору позавидели и највећи стилисти у нашој књижевности.
Завршна прича у овом роману
о ненаписаним причама носи назив „Најбоље место за излазак у Месембрији“. У питању
је размишљање за кафанским столом где као на филму гледамо завршне сцене, док
се из даљине чује тиха музика одјавне шпице, слика се зауставља и само нас музика, у
овом случају ехо приповедачевих речи, води на даље путовање, на продужени
доживљај ове књиге, на путовање по нама самима...
Да на крају закључим, одавно нисам
био импресиониран, читајући свакодневно много различитих рукописа наших аутора, као
књигом „Овде и сад“ Славише Крстића. Од првог читања рукописа, па
до овог тренутка, мој позитиван утисак се није променио, а тада сам
Слави написао: „Ја бих ово волео да објавим“, а сада могу да додам: „Хвала
Богу да сам ову књигу објавио. Сад ми је срце на месту.“
