foto: Ljubomir Kojić, 1980.

Za ovu fotografiju vezuje me sećanje na moju prvu napisanu i pripremljenu knjigu kratkih postmodernih  priča koja nosi naziv Mišinjak, koju sam poslao na konkurs žiriju za objavljivanje prve knjige u ondašnjoj Književnoj omladini Srbije. Žiri je u tom periodu bio sastavljen od mladih i politički aktivnih i podobnih pisaca i kritičara. Moja knjiga je odbijena, a da za to nisam dobio nikakvo obrazloženje, osim da je konkurencija bila veoma oštra i da ja sa takvom vrstom proze koja je mračna, dekadentna i nihilistička nisam mogao da prođem. Kada nakon više od trideset godina pogledam ko je sve objavio u Ediciji Pegaz svoju prvu knjigu, a izašlo ih je oko dvadesetak, vidim da je od toga vremena ostalo svega nekoliko ljudi koji se istinski bave pisanjem i u vremenu sadašnjem. Ostali su uglavnom rade u nekim od mnogobrojnih kulturnih institucija u Srbiji i ne pišu više, ili ih ja javno ne čitam. Tada me je to strašno povredilo, tim pre što sam bio usamljen, neshvaćen, pobunjen i u stalnoj egzistencijalnoj osukudici što je docnije rezultiralo mojim odlaskom da živim na Fruškoj Gori.