Kad sam pre nekoliko godina na
Sajmu knjiga u Beogradu lično upoznao Zoricu Byford, od prve sam znao da je ona
pisac iz potaje, mada mi ni jednom rečju nije spomenula, u prijatnom razgovoru
o književnosti i piscima, da i sama piše. Ali, ja sam to znao, prosto video u
auri koja ju je okruživala. A kad sam prvi put čitao njene pesme na Fejsbuku, obradovale
su me i poželeo sam da budem izdavač njene knjige što se, evo, upravo i dešava.
„Alhemija misli“ je prva objavljena
knjiga Zorice Byford, ali ne i prva napisana. Odluku da se pred čitalačkom
publikom prvo javi sa pesmama, donela je sama autorka, a ja dodajem iz čisto
praktičnih razloga, jer priprema romana traži više vremena, kako same
autorke tako i tima koji je prati.
Alhemija je pretvaranje gvožđa
u zlato, a alhemija misli za mene znači pretvaranje običnog govornog jezika u
poeziju. Zlato, od najranih tumačenja, znači večnost, a misli koje su
pretvorene u pesmu i pesme koje su ukoričene u knjigu, takođe, ištu se iz našeg
duhovnog života za sanjanu večnost. Po jednom drugom tumačenju, alhemija
je pretvaranje materijalnog u duhovno, a ova poezija nam pokazuje da autorka za
sobom ostavlja kompletan materijalni životni inventar u stalnoj težnji za
oslobođenjem i za preobražajem u duhovno uzvišeno i slobodno biće.
U svojoj težnji da istinom, i
onom poetskom i životnom, obeleži svoje duhovno postojanje, Zorica nam iznosi pesničke
slike slobodnim stihom, snagom svog unutrašnjeg ritma, vezujući vremena,
prostore i ljude u pesmu koja nama čitaocima, a verujem i njoj, otvara duhovne
kaverne i daje šansu za preumljenjem, jer čovek je „depresivna ravnica, / zagađena
voda, / lepljiva traka i čičak, koji se hvata / za sve što je čisto.“
„Alhemija misli“ je knjiga u
kojoj je autorka Zorica Byford, u liku svoje pesničke junakinje za koju
kaže: „Ja sam ustvari / Silvia Plat“, sažela životna mistična i duhovna
iskustva gde se prepliću uspesi, posrnuća, radosti i tuge, ljubavi,
razočarenja, patnje, nadanja, ali i spremnost i odlučnost da se kaže „Usta su
mi puna samo jedne reči / Idi“.
Molio bih da se moj tekst
shvati tek kao impresija i kratka zabeleška koja će najaviti književno rođenje
izuzetno darovitog pisca. Ova knjiga liči na kap vode koja je probila
zid ćutanja i ona se rečima: „Zazidana tuđom slavom / otkrila sam neke
rupe / i kroz njih sam gledala u svet“ najednom iz uloge Geca iz
Sartrove drame „Đavo i Gospod Bog“ preobražava u pesnika i pripovedača koji će
ono što je kroz rupu video jasno i glasno reći i sebi i svetu u kojem
živi.
