„Зашто
би нам душа од мрака стрепела
кад можемо извући жар из пепела
и да оно што нам је од Бога дато,
љубављу и трудом претворимо у злато“
Ово су стихови из песме „Исповест“ Данијеле Јевтић које узимам као мото мога текста о њеној првој књизи песама под називом „Душа моје душе“.
Данијела Јевтић је песникиња новог религиозног романтизма који се у нашој поезији појавио крајем осамдесетих година кад је атеистичка комунистичка идеологија доживела свој крах и кад је наш човек, тражећи ослонац за своје свеукупно живљење, поново открио лепоту „слатког православља“ и вратио се у загрљај мајци цркви и вери својих отаца као блудни син у свој завичај.
Наши животи, пуни успона и падова, у једном времену које креира рециклирајући, пред налетима вулгарно матријалистичких и милитаристичких друштвених тенденција, почели су да губе вредносни систем и представу о себи и бивају обесмишљени и доведени до апсурда док се не појави она танушна нада у слободу веровања у коначно ослобођење у Господу нашем Исусу Христу као искупитељу свих наших мука и уточишту свих вапаја и нада.
Спознавши да смо без вере ништа, песникиња Данијела Јевтић, на један префињени начин, враћа нас традицији певајући о њој отворене душе и чиста срца, како могу само искрени и богобојажљиви хришћани. Она, већ на самом почетку, песмом комуницира са анђелом своје душе за ког сигурно зна да је никад не оставља и да јој он увек даје снагу, моћ и веру да опстане и да истраје у овом животу као човек међу људима, као дубоко христијанизовано и хуманистичко биће, које је увек више посвећено другима него себи. Ова поезија има сталну тежњу да досегне свој идеал ‒ узвишенео херувимско појање које као невидљива копрена лебди изнад наших глава док читамо песме Данијеле Јевтић.
У неколико песама као што су „Божић“, „Божићни благослов“, „Божићна звезда“, „Божићни ружичњак“, песникиња нам говорећи о рођењу богомладенца, говори о нашој сталној потреби да се преображењем из старог човека родимо у новог и да такви окајани и причешћени, са страхом Божијим у очима, страхом који је љубав, треба да се остваримо у овом животу док се не преселимо у царство небеско.
Кад се верује, онда нема смрти, заправо сама смрт нам говори да мртви нису мртви већ су живи, једно што нису са нама, већ су са Господом у царству небеском. Данијела је свесна да физички губитак драгих нам бића, у њеном случају вољених родитеља, оца и мајке, има једину утеху у нади да се са њима поново налазимо и срећемо у васкрслом Господу.
Данијела Јевтић је велики хуманиста и она нам једном месту каже: „Све што нам Бог из свога извора шаље, / речју, срцем, руком... дарујмо све даље!“
Насловна песма ове књиге „Душа моје душе“ посвећена је мајци коју је песникиња годинама у болести као савесна ћерка неговала. О томе најлепше говоре стихови: „Не, ниси ме болешћу мучила... / ти си ме кроз болест учила / како је љубав од страдања већа / и како је трпљење тада срећа.“
О песмама Данијеле Јевтић може се још говорити и она нам, као боготражитељским мислиоцима, заиста, оставља много простора за потврђивање старих и за откривање нових истина о нама самима и о нашем сталном трагању за Господњом милошћу одакле треба да црпимо снагу, енергију и веру за даље живљење. Дакле, мој задатак је само да приближим будућем читаоцу ове књиге њену искреност, чистоту и лепоту, а о томе нам најбоље говоре Данијелини стихови песме „Некад и сад“:
„Туговах некада због себе, због света...
Сагледавши лепоту тек једног цвета,
на тренутак се у бескрају осамим ‒
душу своју лепотом храним... и браним“
Шта рећи после овако лепих стихова осим да књигу препоручујем за штампање и читање, а Данијели срећно ново песничко рођење са књигом песама „Душа моје душе“.
Човек трећег миленијума је посрнуо и пада. Осим, можда, ако му не помогнемо да му се вера у Бога поново не усели у срца и он добије нову шансу да се обожи и тиме оствари своју вековну наду да ововремени живот у долини суза и плача, проживи у богобојажљивом страху и молитви верујући чврсто да тиме стиче заслугу за живот вечни.
кад можемо извући жар из пепела
и да оно што нам је од Бога дато,
љубављу и трудом претворимо у злато“
Ово су стихови из песме „Исповест“ Данијеле Јевтић које узимам као мото мога текста о њеној првој књизи песама под називом „Душа моје душе“.
Данијела Јевтић је песникиња новог религиозног романтизма који се у нашој поезији појавио крајем осамдесетих година кад је атеистичка комунистичка идеологија доживела свој крах и кад је наш човек, тражећи ослонац за своје свеукупно живљење, поново открио лепоту „слатког православља“ и вратио се у загрљај мајци цркви и вери својих отаца као блудни син у свој завичај.
Наши животи, пуни успона и падова, у једном времену које креира рециклирајући, пред налетима вулгарно матријалистичких и милитаристичких друштвених тенденција, почели су да губе вредносни систем и представу о себи и бивају обесмишљени и доведени до апсурда док се не појави она танушна нада у слободу веровања у коначно ослобођење у Господу нашем Исусу Христу као искупитељу свих наших мука и уточишту свих вапаја и нада.
Спознавши да смо без вере ништа, песникиња Данијела Јевтић, на један префињени начин, враћа нас традицији певајући о њој отворене душе и чиста срца, како могу само искрени и богобојажљиви хришћани. Она, већ на самом почетку, песмом комуницира са анђелом своје душе за ког сигурно зна да је никад не оставља и да јој он увек даје снагу, моћ и веру да опстане и да истраје у овом животу као човек међу људима, као дубоко христијанизовано и хуманистичко биће, које је увек више посвећено другима него себи. Ова поезија има сталну тежњу да досегне свој идеал ‒ узвишенео херувимско појање које као невидљива копрена лебди изнад наших глава док читамо песме Данијеле Јевтић.
У неколико песама као што су „Божић“, „Божићни благослов“, „Божићна звезда“, „Божићни ружичњак“, песникиња нам говорећи о рођењу богомладенца, говори о нашој сталној потреби да се преображењем из старог човека родимо у новог и да такви окајани и причешћени, са страхом Божијим у очима, страхом који је љубав, треба да се остваримо у овом животу док се не преселимо у царство небеско.
Кад се верује, онда нема смрти, заправо сама смрт нам говори да мртви нису мртви већ су живи, једно што нису са нама, већ су са Господом у царству небеском. Данијела је свесна да физички губитак драгих нам бића, у њеном случају вољених родитеља, оца и мајке, има једину утеху у нади да се са њима поново налазимо и срећемо у васкрслом Господу.
Данијела Јевтић је велики хуманиста и она нам једном месту каже: „Све што нам Бог из свога извора шаље, / речју, срцем, руком... дарујмо све даље!“
Насловна песма ове књиге „Душа моје душе“ посвећена је мајци коју је песникиња годинама у болести као савесна ћерка неговала. О томе најлепше говоре стихови: „Не, ниси ме болешћу мучила... / ти си ме кроз болест учила / како је љубав од страдања већа / и како је трпљење тада срећа.“
О песмама Данијеле Јевтић може се још говорити и она нам, као боготражитељским мислиоцима, заиста, оставља много простора за потврђивање старих и за откривање нових истина о нама самима и о нашем сталном трагању за Господњом милошћу одакле треба да црпимо снагу, енергију и веру за даље живљење. Дакле, мој задатак је само да приближим будућем читаоцу ове књиге њену искреност, чистоту и лепоту, а о томе нам најбоље говоре Данијелини стихови песме „Некад и сад“:
„Туговах некада због себе, због света...
Сагледавши лепоту тек једног цвета,
на тренутак се у бескрају осамим ‒
душу своју лепотом храним... и браним“
Шта рећи после овако лепих стихова осим да књигу препоручујем за штампање и читање, а Данијели срећно ново песничко рођење са књигом песама „Душа моје душе“.
Човек трећег миленијума је посрнуо и пада. Осим, можда, ако му не помогнемо да му се вера у Бога поново не усели у срца и он добије нову шансу да се обожи и тиме оствари своју вековну наду да ововремени живот у долини суза и плача, проживи у богобојажљивом страху и молитви верујући чврсто да тиме стиче заслугу за живот вечни.
Радован Влаховић,
књижевник
