Na kikinskom trgu u jesenje predvečerje, gospodin Snevalo je sreo prijateljicu iz mladosti koja je doputovala sa drugog kontinenta. Sve je bilo nekako svečano. Iz hrama Svetog Nikole, u svečanoj garderobi, izlazili su ljudi. Pričali su nešto tiho i poverljivo. Iz dvorišta muzeja je doprala muzika, neko je svirao violu i pevao. Da prošetamo trgom?, rekla mu je prijateljica koja se zvala Olivera. Da, svakako da prošetamo, odgovorio je Snevalo. Ovaj grad je čaroban u jesen, rekla je Olivera. Snevalo je samo klimnuo glavom, a razumeo je da mu govori: Ti si čaroban u jesen. Tamo, u Afici gde sada živim, sve je drugačije, rekla je tiho. A on je razumeo: U tebi je Afrika, kako sa njom živiš? Dobro sa njom živim, reče Snevalo. Ona ga začuđeno pogleda. On se nasmeši i upita: Voliš li me? Volim da se srećem sa starim prijateljima, odgovori mu. Voli me, voli me, zaleprša Snevalo u sebi i prosto poleti lelujajući u drugi kraj grada, ostavivši prijateljicu samu na trgu u jesenje predvečeje...
