Životno ubrzanje koje mi se dešava u poslednjoj deceniji učinilo je da sam mnogo događaja i doživljaja koji su vezani za moj život, pogotovu onaj mladalački, nesvesni, kad se živi više po libidu nego racionalno, zaboravio. Retko ga se sećam, i kad krenem, vidim da me nešto ne inspiriše da sve to proživljavam. Prošlost je jednostavna i svako racionalno sećanje na nju čini da je vidimo kao nešto manje vredno spomena. Tek po neki trenuci, kao brežuljci koji izviru iz mora doživljaja, čine nam se interesantnim. Mnogo toga odlazi u nepovrat, u zaborav. A onda shvatim da zaboravljam jedino što imam i u čemu sam neprikosnoveni gospodar. Zaboravljam svoj život. Hotimično i racionalno sećanje na ono što smo proživeli, zaista, ima onu notu suvoparnosti koja nam je dosadna. Međutim, kad je sećanje povezano sa nekom pesmom koju sam slušao u mladosti, onda mi se javi jedan predivni osećaj prijatnosti. Tako je bilo i danas kad sam na Fejsu otkrio pesmu Never Been To Spain koju je objavio moj drug, kako po peru tako i generacijski, Đorđe Kuburić. Pesma me je vratila na početak sedamdesetih, na trenutak kad sam prvi put pobegao od kuće i kad sam izvojevao pobedu u porodici da smem da pušim pred ocem i da smem da se bavim onim čime hoću, dakle, da se bavim knjigama i literaturom. Ta pesma me je podsetila na prvu pobunu i na prvo osvajanje slobode unutar porodice...
Never Been To Spain:
http://www.youtube.com/watch?v=62s5QIB3WXE
