Oto Vajninger se ubio, kažu, u sobi u kojoj je 76 godina pre njega Betoven umro. Bilo je to u Beču početkom prošlog veka. U mome selu ljudi umiru u svojim kućama. Gotovo svaka kuća ima bar po jednu sobu u kojoj je neko od članova porodice umro. Tako u mojoj kući predaka i danas postoji soba u kojoj je umrla moja prababa Marija. Dok je njen muž, moj pradeda Ljuba, umro kao štrajkač glađu u komunističkom kazamatu u Požarevcu. Prednja soba, u kojoj je umrla moja baka Milena, nosila je još nekoliko godina senku njenih poslednjih reči koje su mi se noću u tami priviđale na plafonu, a govorile su: Da da Bog, Majka Božija i mati Angelina da brzo umrem da se ne mučim više. Evo, kosti mi se proglođale od ležanja u krevetu. A nakon nekoliko godina umro je moj deda Radovan. U ruci je držao fotografiju na čijoj poleđini je pisalo: Ovu sliku metnuti na spomenik, a u potpisu je pisalo Rada. Otac je umro u bolnici u Zrenjaninu. A dan pre toga, kad smo brat mi Vlasta i ja otišli da ga posetimo, zaverio nas je rečima: Braća ste, neka vas poderani džak ne posvađa. Stric moj Ljuba umro je u istoj bolnici samo na drugom odelenju. A noć pre smrti pobegao je sa odelenja i krenuo da umre kući, tamo se, verovao je, najlepše umire. Bolničari su ga uhvatili i vezali za krevet. A za života nas je zaverio da mu, kad umre, u raku kraj kovčega stavimo vrećicu sa zemljom sa groba njegovog brata i roditelja da se pod zemljom stope i sastave da u večnosti opet budu porodica. Moja majka je umrla u kuhinji dok je sedela za stolom i spremala sebi doručak. Bila je Velika Gospojina i za Dostojno su zvonila crkvena zvona. Na stolu je ostala do pola pojedena kifla, a u ruci je držala čašu i kojoj je ostalo malo nedopijene vode. Smrti mojih bližnjih u kući predaka, po bolnicama i kazamatima nisu bile nasilne, već od Boga date. Niti su izazivale senzaciju kao kod Vajningera. Osim što su ih bližnji ožalili, umirali su u svoje ime i za svoj račun i stapali se u jednu elegičnu melodiju u večnosti koju ja, evo, pokušavam da ispišem.
