Zove se Dragoljub
penzioner je i čovekoljubac
Ima sedamdeset i četiri godine
divan smisao za humor
porodicu
i bogato radničko iskustvo
Bio je strugar
magaciner i trgovac
ima ženu za koju i danas
kaže da je lepotica
dve ćerke koje ga vole
i svakodnevno mu dolaze u posetu
Noću kad nas sustignu demoni bola
rvemo se leđa u leđa sa njima
nekad ih i pobedimo
pa zaspimo kao bebe
svako sa svojim snovima
Ja mu kažem da me njegovo ime
Dragoljub prati kroz čitav život
Tako se zvao moj otac
i uvek kad su me prozivali
od porodilišta i u vrtiću
govorili su Vlahović Dragoljuba Radovan
u školi govorili su isto
u vojscu su uvek i njegovo ime govorili sa mojim
kod sudije za prekršaje takođe
Dragoljub je ime mog pokojnog oca
a Dragoljub je ime mog druga
iz bolesničke sobe koji leži
u postelji kraj mene prikopčan
za dva katetera i infuziju
Ponekad pričamo o lepim vremenima
ponekad ćutimo ili pak gunđamo
što nam uvek ubace u sobu nekog cimera što hrče
Dragoljub ga onda budi
tera da se okrene na drugu stranu
Kad primam infuziju, on prati kako teku kapi
i svaki čas me obaveštava i bodri da će skoro
i toj muci kraj
Dragoljub je čovek stare garde
koja je naučila ćutke podnositi bol
Ćerke ga zbog toga ponekad
kad mu donose ponude
kore
one hoće da se on izbori sa bolešču
da ponovo bude onaj stari veseli Dragoljub
koji ih po snegu sankama vuče u obdanište
pa žureći da stigne na posao po neku izgubi
one bi da on bude veseo i zdrav kad već nije mlad
a on stara junačka garda stoički podnosi bol
razapet na krevetu širi zarazni optimizam
i vedrinu duha
seća me na mog pokojnog oca
koji je umeo govoriti
U mladosti sam mogo za suv bagrem
da se uvatim, a on da prolista
i mislio sam da život nikada neće proći
I dok sa petog sprata zrenjaninske bolnice
u sumrak gledam bele krovove kuća
u mojim mislima se sreću rečenice
blage tople i iskrene dva Dagoljuba
jednog što je moj stvoritelj i roditelj
i drugog koji je moj prijatelj iz bolesničke sobe
što uporno dok priman infuziju broji kapi i meri vreme
bodreći me da istrajem na putu ozdravljenja
penzioner je i čovekoljubac
Ima sedamdeset i četiri godine
divan smisao za humor
porodicu
i bogato radničko iskustvo
Bio je strugar
magaciner i trgovac
ima ženu za koju i danas
kaže da je lepotica
dve ćerke koje ga vole
i svakodnevno mu dolaze u posetu
Noću kad nas sustignu demoni bola
rvemo se leđa u leđa sa njima
nekad ih i pobedimo
pa zaspimo kao bebe
svako sa svojim snovima
Ja mu kažem da me njegovo ime
Dragoljub prati kroz čitav život
Tako se zvao moj otac
i uvek kad su me prozivali
od porodilišta i u vrtiću
govorili su Vlahović Dragoljuba Radovan
u školi govorili su isto
u vojscu su uvek i njegovo ime govorili sa mojim
kod sudije za prekršaje takođe
Dragoljub je ime mog pokojnog oca
a Dragoljub je ime mog druga
iz bolesničke sobe koji leži
u postelji kraj mene prikopčan
za dva katetera i infuziju
Ponekad pričamo o lepim vremenima
ponekad ćutimo ili pak gunđamo
što nam uvek ubace u sobu nekog cimera što hrče
Dragoljub ga onda budi
tera da se okrene na drugu stranu
Kad primam infuziju, on prati kako teku kapi
i svaki čas me obaveštava i bodri da će skoro
i toj muci kraj
Dragoljub je čovek stare garde
koja je naučila ćutke podnositi bol
Ćerke ga zbog toga ponekad
kad mu donose ponude
kore
one hoće da se on izbori sa bolešču
da ponovo bude onaj stari veseli Dragoljub
koji ih po snegu sankama vuče u obdanište
pa žureći da stigne na posao po neku izgubi
one bi da on bude veseo i zdrav kad već nije mlad
a on stara junačka garda stoički podnosi bol
razapet na krevetu širi zarazni optimizam
i vedrinu duha
seća me na mog pokojnog oca
koji je umeo govoriti
U mladosti sam mogo za suv bagrem
da se uvatim, a on da prolista
i mislio sam da život nikada neće proći
I dok sa petog sprata zrenjaninske bolnice
u sumrak gledam bele krovove kuća
u mojim mislima se sreću rečenice
blage tople i iskrene dva Dagoljuba
jednog što je moj stvoritelj i roditelj
i drugog koji je moj prijatelj iz bolesničke sobe
što uporno dok priman infuziju broji kapi i meri vreme
bodreći me da istrajem na putu ozdravljenja
