Godinama pokušavam da napravim autoportret duše, da u Rembrant svetlu
uhvatim nijanse koje sam prepoznao i kao malene leptiriće u mrežu svesti
ulovio.
U slikarski dar nikada nisam sumnjao, ali mi je često nedostajalo rutine u
rukama i klasične zanatlijske veštine koja se postizala dugim, iscrpljujućim
treninzima i vežbom.
Portreti slikara i pisaca su mi se od detinjstva dopadali. Gledao sam ih po
čitankama i školskim udžbenicima i uvek se pitao kako će izgledati moj i kako bih
ja naslikao sebe. Priznajem, to mi je još tad zadavalo muke i što sam više pokušavao
da ga naslikam sve sam više nijansi nalazio i sve sam bivao nezadovoljniji svojim
umećem, a i učinjenim.
Rekli su mi da slikanje nije jednostavno i da je, pre nego što počnu da se rade
portreti, neophodno provesti sate, dane i godine u crtanju, na običnom papiru sa
običnim ugljenom i uvek iznova vežbati oko i lomiti ruku. Činio sam to
godinama, ozbiljno, posvećeno, i prosto se zaboravio u treninzima. A kad sam se
jednog dana zaustavio, video sam da mi je život protutnjao u vežbanju i traženju
najbolje skice za bolji, lepši, psihološki dublji i uverljiviji autoportret.
Shvatio sam da putevi postoje da bi se njima putovalo, život nam je dat da bismo
ga živeli, a autoportreti postoje da bi se uvek i iznova slikali. Odahnuo sam i
nastavio da islikavam svoje autoportrete, prestao se čuditi što su uvek
drugačiji i neponovljivi, i prestao misliti da li mi je oko dovoljno uvežbano i
ruka na pravi način izlomljena.
Otkrio sam da slikati autoportrete znači putovati linijama i bojama, a da
je put, u stvari, život koji mi se nudi u lepoti, muci i protivurečnostima koje
u sebi nosi.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
