O osudi

Kazna koju godinama izdržavam i teški okov koji zveči oko udova učinili su da prostor oko sebe i ne shvatam kao ravan, sa pripadajućom geografijom, već da ga zaboravim u nemogućnosti da njime normalno koračam. Okovi teški raskrvarili su mi i noge i ruke, a kazna strašna i za bogove, a kamoli za mene, lučonošu i podviznika radosti stvaralačkog uskrsnuća u predapokaliptičnom vremenu.

Sve što činim vezano je za ljude, a oni me kažnjavaju glasnoćom svojih protivurečnih vapaja tvorcu i čine da moja usrdna molitva nestane, potone i izgubi se u metežu njihovih prostota. Na tren mi se učini da su me narodi i istorije proterali da živim u iskopanoj raci, da prostor od nekoliko kubnih metara je moj, i da ništa osim neba i sunca ne mogu da vidim. Oko mene je zemlja teška i masna, iz nje se sa svih strana koreni bilje, a ja sam tu, kažnjen i okovan, na dnu čitavu večnost.

Ustrojstvo sveta u kom sam rođen nije po mojoj volji. U njega sam, vidim, stigao greškom, malen i goluždrav, tek rođen kao ptiče. Rastem između maljeva i presa koje guraju i nište sve pred sobom. Svet se urušava sa jedne strane i potire sopstvenu bit, dok na drugoj mene zauzdava, okiva i na grob ograničava. I šta mi preostaje, osim da tumaram od zida do zida zemljanog po raci, sa mišlju da oko mene su zgarišta i haos, da ništa osim moćne misli ne posedujem, osim radosti beskonačnog ne žudim, okovan i osuđen na večnost u pustoši koju još zovu svetom?

Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“