Između samoće i lošeg društva uvek biram samoću, zapisao je u svome dnevniku gospodin Snevalo. Bilo mu je tek dvadeset i dve godine i zaposlio se, a pre toga je odslužio vojsku, u fabrici građevinskog materijala u našoj varoši. Sve što se drugima činilo da je dobro i veselo u mladosti, on je doživljavao kao ishitreno, pomalo nasilno, a i gadilo mu se. Nije sedeo sa drugarima, kako je to već bilo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, po kafanama, nije odlazio na korzo da dobacuje zajedno sa njima devojkama. Nije odlazio da igra karambol koji je tada bio veoma popularan, niti je igrao karte od kojih je igra rauba bila najpopularnija. Roditelji su ga dobili kao treće dete, a prethodno su mu bat i sestra umrli kad su već roditelji prešli dobro četrdesetu. Poučeni iskustvom prethodne dece koja su umrla tugom i tragedijim, na njega su se usmerili svom silinom zrele roditeljske ljubavi. Nisu ga forsirali da se druži i od malena su ga štitili od svih neugodnosti koje su mogle da mu se dese. Gospodin Snevalo je rastao kao cvet u saksiji o kojoj su brižno vodili računa i otac i majka.
Kad sam ga upoznao pre oko četvrt veka pomislio sam u sebi da bi on možda mogao biti junak jednog od mojih budućih romana,ali sam veoma brzo odustao jer su me život i moja tadašnja intresovanja odvukle na neku drugu u tome trenutku zanimljiviju stranu. A onda savim slučajno ove jeseni gospodin Snevalo mi se pojavio sa svojim dnevnikom snova i to zamislite gde, u mojim snovima.Ah pa to je sudbina, pomislio sam, gospodin Snevalo će ipak postati junak.
