Gospodin Snevalo je izgubio moć govora možda i nekoliko sati pre no što je ušao u sobu predaka, ali on to nije primetio, zapravo, nije mu ni bilo važno da govori, jer njegov posao šišača riđovunih ovaca nije zahtevao nikave verbalne i glasovne sposobnosti. Važno je bilo da ima sigurnu ruku, precizno oko i da su mu makaze dovoljno oštre. Sve ostalo je bilo stvar rutine, a on ju je stekao godinama radeći kao najveći specijalista za šišanje ovaca na ovim našim prostorima. Kad je u pitanju njegov posao, kroz istoriju njegove porodice, od antičkih vremena do dana današnjeg, znao je da je nasledio arhetipski gen od muškaraca iz svoje porodice koji su bili šišači zlatnoruni ovaca. Vremena su se menjala i epohe su prolazile, a u porodici gospodina Snevala ništa se nije menjalo, oni su svoj zanat sisali sa materinim mlekom, a znali su i da čuvaju tajnu svog posla kao esnafsku svetinju i da godinama samo ćute i šišaju. Sve je u njihovim životima bilo isto, samo su se ovce i boja njihovih runa menjala. Svaka epoha je imala svoju boju, ova naša je kao zaštitni znak svog istorijskog vremena dobila riđu boju. Ko je to tačno određivao, niko nije bio siguran, ali gospodin Snevalo bi uvek tim povodom govorio da je u pitanju volja Božija. Riđa runa su svojim vlasnicima davala posebnu moć, a od čega su se ona sastojala, to gospodina Snevala, kao ni njegove pretke ranije, nije intresovalo. Njima je uvek bilo važno da tačno i precizno urade svoj posao.
Tek u sobi predaka, gospodin Snevalo je otkrio da govori, a glas mu se ne čuje. Otvara usta, napreže se i po mimici lica vidi se da govori, a reči nikako da mu iz grla kao glas isklize napolje. To da je izgubio moć da se njegov glas čuje malo ga je onespokojilo, te je brzo uzeo olovku i papir u strahu da ne izgubi i druge moći i zabeležio je u vidu pisma događaj koji mu se toga dana desio. Doduše, sve je bilo malo smušeno i konfuzno, ali kad je pismo stiglo do Johana, on je pokušao da ga dešifruje i da ga uvrsti u plejadu sličnih koje je i sam preživeo.
Pismo gospodina Snevala
Došli su gosti sa malom decom kad sam se spremao da spavam. Umor me neki snašao od nemogućnosti da se moj glas čuje. Naprežem se, otvaram usta i po usnama se može čitati moj bezglasni vapaj, ali ga niko ne čuje. Možda sam izgubio glas negde na putu do kuće. Možda mi je ispao negde dok sam se provalčio kroz mračne tunele dvorišta i hodnike između kuća, dok sam tražio devojčicu plave i dugačke kose koja je nosila moj pribor za šišanje riđovunih ovaca. Kad sam se našao u jednoj prostoriji na više nivoa, video sam da je upitanju hangar između zgrada u kome su u pregradama ležali zajedno domaći besni psi i pitomi zečevi. Nedaleko od njih su bili kavezi sa ostalim pitomim zečevima, a u jednom korlatu sam video riđovune ovce koje trebalo da šišam. Oko njih su se skupili bivši penzionisani policajci i razgovarali su o njima, a kad su me videli, jedan mi je prišao i poveo me u kuću koja je ličila na kuću mog ujaka. Nisam ni tada mogao da čujem svoj glas, već sam govorio samo mimikom usana. A on mi je pričao kako je iznajmio kuću za svoje poslove i da će je možda i otkupiti.
Na ulici sam video da je preko puta neka svadba, da su se zaustavili automobili, da se otvorila kapija i da su u sveže očišćeno dvorište i u lepo okrečenu starinski kuću sa klasičnim hodnikom iz tridesetih godina ulazili automobili. Iznad okolnih kuća leteli su slepi miševi po danu koji je bio sumoran, tih, ali dovoljno vidljiv da se jasno vide pogani, a i neki pijanci koji su basali tuda. Ženio se neko nepoznat kako meni tako i penzionisanom policajcu koji mi je saopštio da pogledam u prednju sobu mog ujaka gde je prozor bio otvoren, moja ćerka je nešto spremala. Sve je u njoj bilo na svome mestu i kreveti i ormari i fotografije sa kojih su se veselo smešili i živi i upokojeni članovi naše porodice. Još uvek nisam mogao da čujem svoj glas, a i ćinilo mi se da se preobražavam u nekog drugog. Ta preobraženja su mi se često dešavala, ali ja sam uvek prelazio preko njih kao da se ništa ne dešava. Ušao sam unutra i legao na starinski krevet, izvadio cigarete i pokušao da zapalim kad mi priđe moj brat Petar koji kaže: Ako si tužan, prenesi to na pesmu. Biće ti lakše, a kad izađe knjiga, možda će je i otkupiti država. Nisam mu ništa odgovorio već sam ćutao i ležao, i pokušao se setiti koliko je vremena prošlo od ujakove smrti. Ispred mene, video sam da se dešavala se gunugula i neki vrvež. Svi su govorili u jedan glas i nadvikivali se, a penzionisani policajac je u međuvremenu negde šmugnuo. Bilo mi je žao kuće koja je ostala pusta i prazna i sada je kao radionicu za svoje mutne poslove koristi ovaj penzionisani policajac kog sam upoznao kod korlata riđovunih ovaca koje je toga dana za nadnicu trebalo da šišam. Dakle, kuća u kojoj smo svi odrasli ostala je bez ukućana. Ako umrem, tako će biti i sa mojom kućom i sa mnom. Sve će ostati pusto i prazno. Sve će se zaboraviti i svi će me zaboraviti, a pomisao da zanat šišača riđovunih ovaca nisam preneo ni jednom šegrtu me je posebno plašila. A zanat se i ne može prenositi svima i svakom, jer umeće koje sam nasledio i za koje sam se obučio je godinama i vekovima bila čuvana tajna u mojoj porodici. Možda još nije kasno da obučim obučim ćerku, ali ona je žensko, udaće se i preneti tajnu posla i umeća u drugu familiju. To bi bio presedan u familiji, jer nikada žensku decu nismo spremali tokom istorije za šišače ovaca. Tešila me je misao da možda moj bolesni sin voljom Tvorca svemira ozdravi pa produži porodičnu tradiciju. Ali to je bila uteha, vera i nada bez pokrića, jer i sam sam znao da Tvorac svemira poslednjih dana ima preča posla.
Ponovo sam pogledao kroz prozor i kao kroz maglu se setih da sam kod korlata sa riđovunim ovcama čuo da penzionisani policajci po našem selu iznajmljuju kuće za svadbe i sahrane. Gledao sam u kuću preko puta i shvatio da je verovatno ista iznajmljena za svadbe. Nikako mi nije bilo jasno da su se policajci u penziji pretvorili u rentijere i u biznismene. Mnogo toga mi je bilo na spisku nejasnoća u duši tako da sam i preko ove, kao i preko svih ostalih, prešao onako olako i površno sve dok nisam shvatio da je razlog za vrvež u sobi u kojoj sam ležao bila nečija sahrana koja je trebala da se desi, iz ove kuće. Pomislio sam kuća mog ujaka se koristi za organizovanje sahrana. A nešto je u meni govorilo da će danas biti dve sahrane. Znači dve sahrane u jednom danu, pomislio sam i već sam se uplašio da ne znam ko je umro. A sumnjao sam kad su me doveli iz policije, a da i nisam počeo šišati riđovune ovce, a usput mi alat ostao kod plavokose devojčice koju sam izgubio negde u mraku zajedno sa sposobnoću da se moj glas čuje, slutio sam da se iza svega krije neka zavera. Nije mi bilo jasno i činilo mi se neverovatnim da policija penzionisana, ali u punoj snazi preuzima u ovoj državi sve poslove. Ustao sam izašao u dvorište da pitam moju ženu šta se ustvari dešava. Dvorište je bilo puno raznog sveta kome nisam mogao jasno da razaznam lica. Imao sam utisak da ih samo emotivno poznajem, ali napominjem da nikoga nisam video jasno. Prolazio sam između njih tražeći moju ženu za koju sam osećao da je tu, ali se negde izgubila. Usput sam čuo da će se danas nakon dve sahrane u ovoj kući desiti i jedno krštenje. Biznis cveta pomislio sam, a moje žene nema među svim tim svetom. Tražio sam je pogledom i u sebi sam mislio ako ovo prebrodim da ću se osloboditi nje i naći neku drugu. Uvek se u trenucima bespomoćnosti tako misli, govorio mi je neki unutrašnji glas.
Potom sam video kako za prvu sahranu brzo spremaju krst, barjake i vence, ali nisam video kovčeg sa pokojnikom i nisam ni znao ko je umro. Ono što se desilo docnije bilo je kao munjeviti sled slika, ali pre je ličilo na ubrzani film. I dok je prva sahrana kretala iz dvorišta, druga sahrana iz drugog dela sela već je spremana da se postavi da se čita opelo. Stigli su i drugovi penzionisani policajci Veselin i Milutin sa riđim perikama na glavi. Kažu, kosu su napravili od riđovunih ovaca koje sam šišao prethodnih dana u susednom selu. Nisam sa njima razgovarao, uopšte uzev ja sam bio svestan da se moj glas ne čuje, a da se mimikom sporazumevam bilo mi je glupo, veoma glupo. Bolje mi je da ćutim, mislio sam nego da pokažem svima da se moj glas ne čuje, da su mi ga ukrali ili pak da sam ga negde izgubio, premada pre mislim da je ukraden, u to mi je bar lakše da poverujem. Ožalošćeni iz druge sahrane su sa sobom poneli i nebo iz crkve. Četiri muškarca u tamnim odelima su ga nosila, ali ja nisam mogao da vidim njihova lica. Istina, dan je bio tmuran i namršten, ali nisam im video lica, a nije mi bilo jasno da se za opelo koristi crkveno nebo, ali sam ipak odlučio da krenem dalje jer mi mnogo toga danas nije bilo jasno.
Prva sahrana je već izašla iz dvorišta i ja sam sa njom krenuo lagano za meni leđima okrenutim tamnim ljudskim prilikama, dok se druga u dvorištu uveliko spremala. I dalje nisam mogao da čujem svoj glas. Kolona je žurnim, gotovo trčećim korakom krenula prema groblju. I ja sam išao sa njima sve dok nisam video da sam se izgubio, ali kad sam se obazreo oko sebe, video sam da sam u ulici gde se nalazi trafika i pošao sam prema njoj da kupim cigarete. Moj glas se i dalje nije čuo.
I tu se pismo prekida kao u televizijskim serijama kad je najintersantnije. Nisu se pojavile nikakve reklame, ali ja sam se osećao kao da jesu. Shvatio sam, o gospodinu Senevalu kao šišaču riđovunih ovaca će biti još reči, tim pre što je do mene dopao dnevnik njegovih snova, kažem do mene kao pisca, prepisivača i beležnika onoga što je on sanjao i što mu se događalo. Ali to sam mogao pročitati i saznati šta se tamo dešavalo jedino u mome snu. Dakle, moram čekati sledeću priliku da vidim šta je bilo dalje.
Ponovo sam pogledao kroz prozor i kao kroz maglu se setih da sam kod korlata sa riđovunim ovcama čuo da penzionisani policajci po našem selu iznajmljuju kuće za svadbe i sahrane. Gledao sam u kuću preko puta i shvatio da je verovatno ista iznajmljena za svadbe. Nikako mi nije bilo jasno da su se policajci u penziji pretvorili u rentijere i u biznismene. Mnogo toga mi je bilo na spisku nejasnoća u duši tako da sam i preko ove, kao i preko svih ostalih, prešao onako olako i površno sve dok nisam shvatio da je razlog za vrvež u sobi u kojoj sam ležao bila nečija sahrana koja je trebala da se desi, iz ove kuće. Pomislio sam kuća mog ujaka se koristi za organizovanje sahrana. A nešto je u meni govorilo da će danas biti dve sahrane. Znači dve sahrane u jednom danu, pomislio sam i već sam se uplašio da ne znam ko je umro. A sumnjao sam kad su me doveli iz policije, a da i nisam počeo šišati riđovune ovce, a usput mi alat ostao kod plavokose devojčice koju sam izgubio negde u mraku zajedno sa sposobnoću da se moj glas čuje, slutio sam da se iza svega krije neka zavera. Nije mi bilo jasno i činilo mi se neverovatnim da policija penzionisana, ali u punoj snazi preuzima u ovoj državi sve poslove. Ustao sam izašao u dvorište da pitam moju ženu šta se ustvari dešava. Dvorište je bilo puno raznog sveta kome nisam mogao jasno da razaznam lica. Imao sam utisak da ih samo emotivno poznajem, ali napominjem da nikoga nisam video jasno. Prolazio sam između njih tražeći moju ženu za koju sam osećao da je tu, ali se negde izgubila. Usput sam čuo da će se danas nakon dve sahrane u ovoj kući desiti i jedno krštenje. Biznis cveta pomislio sam, a moje žene nema među svim tim svetom. Tražio sam je pogledom i u sebi sam mislio ako ovo prebrodim da ću se osloboditi nje i naći neku drugu. Uvek se u trenucima bespomoćnosti tako misli, govorio mi je neki unutrašnji glas.
Potom sam video kako za prvu sahranu brzo spremaju krst, barjake i vence, ali nisam video kovčeg sa pokojnikom i nisam ni znao ko je umro. Ono što se desilo docnije bilo je kao munjeviti sled slika, ali pre je ličilo na ubrzani film. I dok je prva sahrana kretala iz dvorišta, druga sahrana iz drugog dela sela već je spremana da se postavi da se čita opelo. Stigli su i drugovi penzionisani policajci Veselin i Milutin sa riđim perikama na glavi. Kažu, kosu su napravili od riđovunih ovaca koje sam šišao prethodnih dana u susednom selu. Nisam sa njima razgovarao, uopšte uzev ja sam bio svestan da se moj glas ne čuje, a da se mimikom sporazumevam bilo mi je glupo, veoma glupo. Bolje mi je da ćutim, mislio sam nego da pokažem svima da se moj glas ne čuje, da su mi ga ukrali ili pak da sam ga negde izgubio, premada pre mislim da je ukraden, u to mi je bar lakše da poverujem. Ožalošćeni iz druge sahrane su sa sobom poneli i nebo iz crkve. Četiri muškarca u tamnim odelima su ga nosila, ali ja nisam mogao da vidim njihova lica. Istina, dan je bio tmuran i namršten, ali nisam im video lica, a nije mi bilo jasno da se za opelo koristi crkveno nebo, ali sam ipak odlučio da krenem dalje jer mi mnogo toga danas nije bilo jasno.
Prva sahrana je već izašla iz dvorišta i ja sam sa njom krenuo lagano za meni leđima okrenutim tamnim ljudskim prilikama, dok se druga u dvorištu uveliko spremala. I dalje nisam mogao da čujem svoj glas. Kolona je žurnim, gotovo trčećim korakom krenula prema groblju. I ja sam išao sa njima sve dok nisam video da sam se izgubio, ali kad sam se obazreo oko sebe, video sam da sam u ulici gde se nalazi trafika i pošao sam prema njoj da kupim cigarete. Moj glas se i dalje nije čuo.
I tu se pismo prekida kao u televizijskim serijama kad je najintersantnije. Nisu se pojavile nikakve reklame, ali ja sam se osećao kao da jesu. Shvatio sam, o gospodinu Senevalu kao šišaču riđovunih ovaca će biti još reči, tim pre što je do mene dopao dnevnik njegovih snova, kažem do mene kao pisca, prepisivača i beležnika onoga što je on sanjao i što mu se događalo. Ali to sam mogao pročitati i saznati šta se tamo dešavalo jedino u mome snu. Dakle, moram čekati sledeću priliku da vidim šta je bilo dalje.
