Značaj, veličina i vrednost
jedne lokalne zajednice se, pored klasičnih svakodnevnih empirijskih,
ekonomskih, socijalnih i pragmatičnih činilaca, meri odnosom te iste zajednice
prema svojoj kulturnoj tradiciji. U ovo postmoderno vreme mnoge mlađe lokalne
zajednice su u cilju svojih propagandnih i marketinških aktivnosti sklone da
izmišljaju svoju kulturnu tradiciju i da farbajući vrapce u žuto kao kanarince
nude ih svakolikoj javnosti kao vrednost koja ima patinu i kvalitet, a
ustvari je samo marketing i dobra reklama istih, koju ako zagrebemo ispod
površine, vidimo ne podupire kolektivno pamćenje kakvim je naša sredina
prebogata.
Za razliku od tih i takvih
lokalnih zajednica, naša opština ima bogatu kulturnu tradiciju koju mi svakim
danom sve više prepoznajemo i otkrivamo. Ono što je najbolji pokazatelj u svemu
tome su pisani spomenici kulture koji ostaju kao trajni tragovi o našem
kolektivnom pamćenju koje, evo, uknjižavanjem ostavljamo za vremena
buduća i za buduće generacije koje će želeti da otkriju ko smo i odakle smo i
tako stvarati neku svoju vertikalu življenja i razmišljanja za vremena koja
dolaze.
„Nezavršena priča“ je roman
koji je godinama sazrevao u mislima njenog autora Dušana Baštovanova, a sada je
završen rukopis i verujem biće knjiga koja će osvetliti jedno vreme iz naše
prečanske militarske i banatske istorije koju smo mi, pritisnuti svakodnevicom
i stalnom brigom da ekonomski opstanemo poslednjih godina, zaboravili.
U našoj novijoj
novobečejskoj kulturnoj istoriji, a vezano za našu prečansku tradiciju, postoji
nekoliko imena. U prvom redu Lazar Mečkić, koji je, pored mnoštva knjiga koje
je objavio, ostavio veliki deo svoje rukopisne zaostavštine Narodnoj biblioteci
u Novom Bečeju. Pored njega tu je i knjiga znamenitog arheologa Branka Belića,
potom zbornici koje je priredio Dragan Rauški i istorijski romani koje je
napisao Kristijan Nađ. Namerno se ne bavim imenima koja su im prethodila
jer će to biti predmet drugih tekstova i drugih podrobnijih analiza.
Roman „Nezavršena priča“ je sa
stanovišta književne forme istorijski roman gde je autor uzeo za glavnog junaka
članove jedne porodice i prati njihov život od početka osamnaestog veka, dok su
još pripadali šajkaškom bataljonu i vodili ljute bitke sa Turcima, pa sve do
početka dvadesetog veka kad se završio Prvi svetski rat i kad je stvorena Kraljevina
Srba Hrvata i Slovenaca.
Ovaj roman nas na jedan veoma
uverljiv način vraća u minula vremena nudeći nam, kao na dlanu, u istorijskim
vihorima, priču o življenu, o snalaženju i preživljavanju jedne porodice koja,
u skladu sa svojim tradiconalnim patrijahalnim pravoslavnim i humanističkim
načelima, prolazi kroz razna istorijska previranja, počev od ratova i
proterivanja Turaka, preko ratovanja za tuđu državu Austrougarsku, preko
ratovanja sa Napolenovom vojskom, preko Prvog srpskog ustanka i Kočine krajine,
a potom preko dešavanja u Velikoj buni 1848. kad je pretila sveopšta
mađarizacija i kad su udareni temelji buduće Vojvodine, zatim preko kolere koja
se desila u Karlovu, o kojoj smo mi samo slušali i gde je Baštovanov na jedan
veoma uverljiv način opisao sve strahote i umiranja koja su se tada dešavala. Potom
nas autor uvodi u predvorje Prvog svetskog rata, pa u prve odlaske naših ljudi
u emegraciju u Ameriku odakle se očekivala zarada i novac kojim će se pomoći
porodica u osiromašenom Banatu, preko bitaka koje su se dešavale i koje na jedan
veoma vispren i umetnički plastičan način autor opisuje, i tako dalje.
„Nezavršena priča“ je
roman sa merom, počev od toga da ima sasvim dovoljno događanja da čitaoca
motiviše da prati radnju, preko dijaloga kojim se autor trudi da oslikava komunikaciju
iz vremena od pre dva veka, pa preko onih preko potrebnih deskriptivnih slika
gde otkrivamo pravo majstorstvo pripovedanja i poznavanje etnoloških prosedea
koji su veoma značajan činilac ovoga romana. Kod opisa bitaka i bojeva, bilo da
se oni dešavaju u osamnaestom, ili u devetnaestom, ili početkom dvadesetog
veka, dakle, od opisa borbe sabljama, kuburama, ili pak granatama i bojnim
otrovima sa početka Prvog svetskog rada, Dušan je jednako narativan i verističan
i uza sve dinamičan u pripovedanju tako da čini da se knjiga čita u jednom
dahu. Godine koje se navode u knjizi su samo istorijska potka da bi se
ispričala priča, da bi se pokazalo kako se kroz epohe i vremena koja su minula
život neprestano osvežavao dajući uvek nove i nove članove porodice koji su,
kako u romanu tako verujem i u svom stvarnom životu, sledili svoje životne
sudbine.
Ono što je posebno interesantno
u ovom istorijskom romanu je dinamičnost toponima, to jest mesta gde se sve
odvija radnja. Počev od Bačke, preko Banata, konkretno Karlova i Beodre, Vranjeva, Velike Kikinde, Temišvara, Bečekereka,
preko Češke, Francuske, Italije, Amerike, Rusije, tako da na jednom otkrivamo da naši
stari, uprkos nedostatku savremenih prevoznih sredstava i modernih
komunkacionih tehnologija, gotovo uvek su išli u korak sa svetom i ono što su
od sveta primali donosili su prvo u svoje porodice, a potom i u svoju lokalnu
zajednicu.
Prateći književni jezik ovog
romana mogu slobodno reći da se po njemu iskazuje jedna ozbiljna kultura
čitanja autora Dušana Baštovanova kako našeg tako i evropskog, svetskog,
relističnog i klasičnog romana.
Ovo je prva knjiga Dušana
Baštovanova i on nam, već na samom početku, pokazuje da je izbegao sve one
zamke u koje upadaju početnici koji pišu i žele da objave svoje rukopise. Dušan
nam na jedan zreo i tih način otvara senzibilitet za vremena koja koja su
minula i koja su iza nas dajući nam koordinate da u vremenima budućim, sledeći
pamćenje na svoju tradiciju, stvaramo vertikalu u našem poimanju života i sveta.
Radovan Vlahović
