Vetar je tihi i umilni sabesednik. Prijatelj koji dolazi u
naš život kada ga u samoći potražimo, i poželimo da ga primetimo, i nametnemo nemuštu
želju za razgovorom, ispovešću, jadikovkom, pohvalom ili pak nešto drugo.
Vetar je saplemenik kog prećutkujemo, intimno
doživljavamo, sebično prisvajamo. Vetar je božiji dar za samotnike koji požele nežnost,
ali je ne traže kod ljudi. On je kretnja, energija kosmička, što i kad oluju nosi
pokreće duh na kreaciju kod onih koji ga prepoznaju i predaju spremni da duhovno
se uznesu više i dalje od svakodnevice što htela bi da zdrobi im mozak.
Koračamo čvrstim, ujednačenim koracima kroz svet, prema kraju
jednog i početku drugog novog života čiji uzvišeni smisao, u naletima vetra, tihog
i umilnog sabesednika i prijatelja u upitanosti nad sobom i svetom, samo slutimo.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
