Ja sam od Karapandžini iz Melenaca
Rekao mi je kad sam ušao prvi put
po prijemu u bolnicu
u bolesničku sobu broj tri
Ja sam iz Miloševa od Vlahovićevih
I dok sam gomilu stvari
pokušao da spakujem u onaj
mali kredenčić, on je malo gledao
kroz prozor na šarene zrenjaninske
krovove, a povremeno je bacao
pogled na mene videvši da se
nikako ne snalazim sa pakovanjem
stvari
Malo sam bio nervozan i nije mi
išlo od ruke, a na tren sam poželeo
ih sve izbacim kroz prozor napolje
Prozori u bolesničkoj sobi broj tri
se ne otvaraju već se vazduh meša
kroz neke ventilacione otvore koji se ne vide
Kako ovde pušite
Pitao sam ga
Ja ne pušim rekao
A oni što puše gde to čine
Ima neko stepenište, ali ja ne idem tamo
Odmah mi je laknulo
I na brzinu sam ugurao ono što je moglo
u ormarić a ostatak stvari sam potrpao
u putnu torbu i uzevši mantil i sedalicu
krenuo sam da istražim koje to tajno mesto
za pušenje.
Karapanžda me je gledao sa smeškom
razumevanja
i ja sam tako lud bio dok sam pušio,
ma šta ja kažem pušio, jeo sam
po tri kutije ponekad na dan
Kad sam se vratio popodne je već odmaklo
i dok smo ležali svako na svom krevetu
on me upita
Jel' poznaješ Meržine iz Miloševa
Kako da ne
odgovorim mu ja, pa mi smo
sa njima komšije
i ja ti tu ispričam mnoštvo detalja
kako o porodici tako o mojim susretima
a tako i o razgovorima koje smo
u različitim zgodama vodili
Karapandža je odrastao na salašu
i njegov otac je čuvao njihove,
a i seoske ovce
od detinjstva je učen da radi i da vodi
računa i da špara.
A čitavo popodne smo pričali i sećali
se stare banatske salašarske i čobanske
tradicije koja je najednom oživela
i napunila našu bolesničku sobu
tako da je on zaboravio na svoj
a ja na svoje bolove
Ja sam mu onda rekao da smo mi Vlahovići
kroz poslednjih sto godina četiri
devojke iz naše kuće udali u Melence
Jednu koja se zvala Ljubica u Markovu kuću
i ta nije imala dece
Drugu koja se zvala Ivanka u Farkićevu kuću
i sa njom smo dali dva jutra zemlje u miraz
a onda smo uzeli njinu devoku Olgu za našeg Jeftu
i oni su sas Olgom dali dva jutra zemlje u miraz
Svako je osto na svoju zemlju, a Farkićovim je
Ivanka izrodila Radovana koji je bio učitelj u
Bosni i Žarka koji je bio pilot i posle rata je
letio avijonom priko naši paorski avlija
a mi smo deca trčali mahali verujući
da on to čini namerno i da nas vidi
Olga je izrodila Žarka i Živu
Žarko je umro mlad od 35 godina
a Živa je bio arhitekta u Beogradu
Jednu devojku smo udali u Nađalinu kuću
i ona sada ima sina Miću
A jednu smo udali u Barnićevu kuću
oma posle ubistva Aleksandra Obrenovića
i ona je izrodila sinove Momčila i Milinka
A sa Karapadžinim sam rod preko
Petrovića, a to je sa materine kumanačke strane
Nedice Karapandže žena se zvala Milka
i bila je moja baba teta
E pa mi smo i prijatelji kaže mi Karapandža
Eto vidiš, odgovorim mu ja i spomenem
priču koju mi je deda pričao kako su
karlovački momci krali devojke iz
Melenaca
Slušo sam nešto o tom kaže mi Slobodan
mislim da se tako zvao
Uvatu se konji u kratka kola da budu laka
i da budu brza i na nji sednu đuvegija i
tri momka
Jedan da kočijaši a druga dvojica da budu jaki
da možedu da ugrabu devojku i da je itnu
na kola i da pobegnu lenijom
Slobodan se smejao i kaže i on zna za tu priču
Nekad je radio u Beku u fabrici mesa
zrenjaninskoj kao mesar kobasičar
a kad je firma propala i kad su je pokrali
direktori otišo je u prevremenu penziju
Naši monolozi su tekli naizmenično
a onda bi na trenutke ućutali i svako bi se
gubio u svojoj magli briga i bolesti
Kad su nam dolazile posete upoznavali
ja njegovu ženu ćerku i sina,
a on moju ćerku sina i ženu
Pravo je čudo kako se ljudi u bolnici
brzo sprijatelje,a još brže kad se rastanu
zaborave rekao mi je dan pre polaska
Karapandža iz Melenaca
A ja ću tebi da me ne zaboraviš
ostaviti dve litre melenačke Eko vode
A ja sam u sebi dok sam ležao sam
u sobi vrtio tu njegovu rečenicu
i odlučio sam da za svakog od novih
cimera i ostalih bolesnika i pacijenata
koje sam upoznao napišem po jednu
pesmu u prozi
Za svaki slučaj da se ne zaboravi
Rekao mi je kad sam ušao prvi put
po prijemu u bolnicu
u bolesničku sobu broj tri
Ja sam iz Miloševa od Vlahovićevih
I dok sam gomilu stvari
pokušao da spakujem u onaj
mali kredenčić, on je malo gledao
kroz prozor na šarene zrenjaninske
krovove, a povremeno je bacao
pogled na mene videvši da se
nikako ne snalazim sa pakovanjem
stvari
Malo sam bio nervozan i nije mi
išlo od ruke, a na tren sam poželeo
ih sve izbacim kroz prozor napolje
Prozori u bolesničkoj sobi broj tri
se ne otvaraju već se vazduh meša
kroz neke ventilacione otvore koji se ne vide
Kako ovde pušite
Pitao sam ga
Ja ne pušim rekao
A oni što puše gde to čine
Ima neko stepenište, ali ja ne idem tamo
Odmah mi je laknulo
I na brzinu sam ugurao ono što je moglo
u ormarić a ostatak stvari sam potrpao
u putnu torbu i uzevši mantil i sedalicu
krenuo sam da istražim koje to tajno mesto
za pušenje.
Karapanžda me je gledao sa smeškom
razumevanja
i ja sam tako lud bio dok sam pušio,
ma šta ja kažem pušio, jeo sam
po tri kutije ponekad na dan
Kad sam se vratio popodne je već odmaklo
i dok smo ležali svako na svom krevetu
on me upita
Jel' poznaješ Meržine iz Miloševa
Kako da ne
odgovorim mu ja, pa mi smo
sa njima komšije
i ja ti tu ispričam mnoštvo detalja
kako o porodici tako o mojim susretima
a tako i o razgovorima koje smo
u različitim zgodama vodili
Karapandža je odrastao na salašu
i njegov otac je čuvao njihove,
a i seoske ovce
od detinjstva je učen da radi i da vodi
računa i da špara.
A čitavo popodne smo pričali i sećali
se stare banatske salašarske i čobanske
tradicije koja je najednom oživela
i napunila našu bolesničku sobu
tako da je on zaboravio na svoj
a ja na svoje bolove
Ja sam mu onda rekao da smo mi Vlahovići
kroz poslednjih sto godina četiri
devojke iz naše kuće udali u Melence
Jednu koja se zvala Ljubica u Markovu kuću
i ta nije imala dece
Drugu koja se zvala Ivanka u Farkićevu kuću
i sa njom smo dali dva jutra zemlje u miraz
a onda smo uzeli njinu devoku Olgu za našeg Jeftu
i oni su sas Olgom dali dva jutra zemlje u miraz
Svako je osto na svoju zemlju, a Farkićovim je
Ivanka izrodila Radovana koji je bio učitelj u
Bosni i Žarka koji je bio pilot i posle rata je
letio avijonom priko naši paorski avlija
a mi smo deca trčali mahali verujući
da on to čini namerno i da nas vidi
Olga je izrodila Žarka i Živu
Žarko je umro mlad od 35 godina
a Živa je bio arhitekta u Beogradu
Jednu devojku smo udali u Nađalinu kuću
i ona sada ima sina Miću
A jednu smo udali u Barnićevu kuću
oma posle ubistva Aleksandra Obrenovića
i ona je izrodila sinove Momčila i Milinka
A sa Karapadžinim sam rod preko
Petrovića, a to je sa materine kumanačke strane
Nedice Karapandže žena se zvala Milka
i bila je moja baba teta
E pa mi smo i prijatelji kaže mi Karapandža
Eto vidiš, odgovorim mu ja i spomenem
priču koju mi je deda pričao kako su
karlovački momci krali devojke iz
Melenaca
Slušo sam nešto o tom kaže mi Slobodan
mislim da se tako zvao
Uvatu se konji u kratka kola da budu laka
i da budu brza i na nji sednu đuvegija i
tri momka
Jedan da kočijaši a druga dvojica da budu jaki
da možedu da ugrabu devojku i da je itnu
na kola i da pobegnu lenijom
Slobodan se smejao i kaže i on zna za tu priču
Nekad je radio u Beku u fabrici mesa
zrenjaninskoj kao mesar kobasičar
a kad je firma propala i kad su je pokrali
direktori otišo je u prevremenu penziju
Naši monolozi su tekli naizmenično
a onda bi na trenutke ućutali i svako bi se
gubio u svojoj magli briga i bolesti
Kad su nam dolazile posete upoznavali
ja njegovu ženu ćerku i sina,
a on moju ćerku sina i ženu
Pravo je čudo kako se ljudi u bolnici
brzo sprijatelje,a još brže kad se rastanu
zaborave rekao mi je dan pre polaska
Karapandža iz Melenaca
A ja ću tebi da me ne zaboraviš
ostaviti dve litre melenačke Eko vode
A ja sam u sebi dok sam ležao sam
u sobi vrtio tu njegovu rečenicu
i odlučio sam da za svakog od novih
cimera i ostalih bolesnika i pacijenata
koje sam upoznao napišem po jednu
pesmu u prozi
Za svaki slučaj da se ne zaboravi
