Držim ih u glavi i puštam da protiču kroz dušu i sliju se u podpamet. Nekad
mi prijaju, oduševljen i usplahiren imam želju da skočim, izljubim ih sočno, kako
se to radi u mom kraju, paorski, da puca.
Nekad mi se ne dopadaju, čak i kad se trude. Ćutim i trpim, uljudno piljim i
klimam glavom, gledam, njihove reči otiču u kloaku kraj mene. Ako bi me pitali da
ponovim o čemu su pričali, ne bih znao. Ne može baš sve da nam prija. Iz
pristojnosti, i zbog posla, ne smemo to pokazati. Ne može sve da bude kako hoćemo.
Nekad nam dosadi i ono što nećemo. S ljudima koji mi ne prijaju, a po službenoj
družnosti moram da komuniciram, lakše mi je nego s knjigama. U njih gledam, a
ne moram da slušam, i uvek mogu da nađem izgovor da prekinem razgovor, uvek
mogu da izmislim izvinjenje.
S knjigama je drugačije, kroz
njih moraš da prođeš, a kad moraš nešto i da napišeš, onda nastanu muke,
počinje crkavanje od dosade. Ali, služba je služba, i nema nam druge, tako uči
narod, a kad se nešto mora, onda nije teško, nego sedi i čitaj, sedi i piši.
Pre nekoliko dana sam pročitao u
novinama da je jedan profesor objavio knjigu iz teorije književnosti o
nepročitanim knjigama. To me je obradovalo jer je sigurno bio u problemu u kome
sam i ja u nekim trenucima kad moram da čitam knjige koje mi ne prijaju.
Potražiću je na sajmu u Beogradu. Pa šta košta neka košta, kupujem na negleduš.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
