Moja biblioteka i ja već godinama ne živimo na istoj adresi. Morali smo iz nužde da se podelimo. To
mi nije bilo pravo, a nju nisam ni pitao. Bilo me stid. Viđamo se nekoliko puta
godišnje i ja joj uvek obećam da ću je preseliti da živimo zajedno kad se za to
stvore uslovi, a kako se kriza iz godine u godinu pojačava tako sam odlagao
njeno preseljenje.
Kad joj odem u posetu obuzmu me
emocije da zanemim, zaboravim se, i nestanem u razmenjivanju nežnosti sa
knjigama koje su mi obeležile mladost, a docnije i život. Kad se sretnemo i kad
smo zajedno, teško nas je razdvojiti. Shvatam da su knjige, koje sam voleo u
mladosti, isto što i prve ljubavi, traže da ih se sećam zauvek, vuku me sebi
nazad, a ja im se, za divno čudo, dajemo bez razmišljanja, srcem i dušom.
Prostor u kome živim je takođe
ispunjen knjigama, ali one su drugačije, one su novijeg datuma i nikada ga ne
zovem bibliotekom.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
