Postoje reči koje sjaje. Poznajem ljude, muškarce i žene koji zrače svetlošću
koju mnogi ne vide. Ja je prepoznajem, osećam i doživljavam kao nešto uzvišeno
i lepo.
Čuvam tekstove koji magnetnom svetlošću zrače na čula i sadržajem se
urezuju u dušu i srastaju s njom. Sanjam ih ponekad, bdijem i ne spavam noćima,
potresaju me, gone na razmišljanje, razgovor, užurbano noćno beleženje i
uobličavanje u pesmu, priču, zapis.
Iskustvo čitanja uči me da nisu svi tekstovi isti, a iskustvo življenja otvara
kaleidoskop šarenilo ljudi sa kojima se družim i komuniciram i tu se pokazalo
da nisu ni svi ljudi isti.
Neki tekstovi zrače i neki ljudi zrače, imam utisak da i u mraku svetle, da
i kad ih neko skloni ili pak zastre, oseća se njihov duh, njihova energija, u
našem umu se oseća prisustvo njihove svetlosti i isijavanja.
I kad se nad nama nadnesu strašni oblaci i pogromi, i patnje, i mrak, i
sivila, i sama pomisao na njih, reči, tekstove i ljude što isijavaju čine nam
mučninu podnošljivijom, muku lakšom, a život svetlijim.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
