Čuju se svakog jutra pod mojim prozorom. Dok tipkam po kompjuteru,
ptice se dozivaju u mojoj glavi, komuniciraju, svađaju se, natpevavaju, nadgovoravaju,
obleću oko kuće, nadleću dvorište. Čujem ih u srcu, vesele su, uzbuđene, dolaze iz potpameti, vanumnog
dela duše koji prepoznajem u osami, kad se bruj misli i ptica izjednači,
postane muzika laka, treperava, što nadolazi u blagim naletima kao nežna plima i
plavi prostor i atmosferu oko mene.
Zvuci se utapaju u harmoniju i saglasje crnog i belog, dana
i noći, lepog i ružnog, zlo se preobražava u dobro, nemoć pretvara u moć. Želja
za uzvišenim i čistim razoružava učenu jalovost. Melodija nastala preobraženjem,
stapanjem cvrkuta ptica oko kuće i misli u glavi, čini opojnu muziku koja ispunjava
dušu isijavajući emociju žudnje za radošću beskonačnog.
Stvarati znači radovati se.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
