Književnost je za sebe izvojevala, u sveopštem življenju i trajanju ljudskog roda, poziciju da bude riznica jezika i pisano kolektivno pamćenje naroda i samim tim postala predmet sveopšteg trajanja u vremenima i prostorima i na taj način postala besmrtna. Ona, primajući u sebe sve druge umetnosti, nauke i znanja, objedinjujući mnoštvo ljudskih sudbina u različitim epohama, sažimajući prostore, vremena i toponime, ponekad na svega nekoliko stranica pisanog teksta, uvek i iznova potvrđuje život od pamtiveka do današnjih dana.
Pisac je čovek koji pišući i objavljujući svoje tekstove postaje sudionik književnosti, postaje zrno koje sebe pridodaje moru peska, kap vode koja se ukrcava i sjedinjuje sa okeanom sve jednako verujući da se u tome ogromnom prostranstvu peska i vode bez njega ne može. Da li je to u stvarnosti tako? Na to pitanje niko za sada ne može dati pravi odgovor.
Književnost se sastoji od stvarnog, sanjanog, izmaštanog i pročitanog života. Ona u sebe objedinjuje i sažima sva ljudska duhovna pregnuća. Ni jedna definicija nje nije konačna. Uvek se nešto može dodati i dopisati.
Čovek postaje piscem kad oseti kratkoću, ispraznost i neiskazanost vlastitog života. Nekome se to desi ranije, a nekome kasnije da poželi da pisanjem objedini, kroz književno delo, ma kako se ono žanrovski određivalo, da ostavi svoj trag i postane još jedna kap u tome beskrajnom okeanu verujući da će na taj način nadživeti svoje fizičko postojanje. Da će i njegovo delo, a samim tim i on, postati deo jedne književne večnosti. Da li to uvek bude tako, mi za sada ne možemo tvrditi, ali pisac intuitivno u to veruje.
Nauke o književnosti, koje su proizvod novog vremena, nas zajedno sa književnim kritikama uče da postoje veliki značajni pisci i da postoje oni koji su na margini i oni koji čak i nisu vredni pomena, ali svi oni pišu i svi oni pečate svoje knjige i svi oni imaju pravo na svoje postojanje, a ujedno i na pokušaj da sjedine se kao zrno peska sa pustinjom, kao kap vode sa okeanom i da veruju da tamo pripadaju.
Koga će i kada koja oluja izbaciti na površinu, mi iz vremena sadašnjeg to sa sigurnošću ne možemo tvrditi. Mi možemo kroz nauku o književnosti i književnu kritiku, koja se trudi da napravi neki sistem vrednovanja onoga što pisci pišu kroz različite književne epohe, da govorimo o onome što više i što manje vredi, ali praksa nas je naučila da su kroz različita vremena i vrednovanja bila različita i da u svemu tome nema nikavih trajnih i neprikosnovenih vrednosti.
Pisci se u različitim vremenima, u skladu sa onim što žive, što sanjaju, što čitaju i promišljaju i sami menaju, tako se menja i ono što pišu, a šta će stvarno jednoga dana postati vredno, mi to ne znamo. I zato je nauka o književnosti na osnovu iskustva minulih vekova pokušala da nam kroz književnu istoriju zacrta put kojim bi trebalo pisci da idu. Na taj način je stvoren jedan sistem vrednovanja. Ali pisci su čudna sorta ljudi i oni često ne žele ići putem koji je opropaban. Neki to čine u želji da prevrednuju ono što se dešavalo u minulim epohama. A neki to čine iz inata. Dok drugi, i ne poznajući dovoljno književna dela koja su se dešavala pre njih, polaze od toga kao da su oni na početku svega i diletantski u tome opstaju uporno verujući da će oni biti to zrno peska koje će krenuto uraganom stići do vremena budućih i dosegnuti ono što se zove večnost.
Pisac u vremenu sadašnjem, ma kojoj kategoriji od onih koje sam naveo pripadao, kada je moguće i dostupno svima da stvaraju i nema drugi zadatak do da piše i da objavljuje i tako učestvuje u jednoj književnoj večnosti. A kako i koliko će ga ona u sebe primiti i koliko će se on u njoj zadržati, mi sada o tome u ovom vremenu ne možemo suditi. O tome će nam svakako vreme buduće dati odgovor, a mi u ovome vremenu o tome možemo uprkos svim znanjima o književnosti iz minulih epoha samo da nagađamo.
