Ne žalim se što je reljefniji, strmiji i zakrčeniji preprekama nego kod
drugih ljudi. Retke su bile prilike da ga objasnim i iskažem. Nisu me razumeli,
ponekad i neshvatanjem povređivali.
Nailazio sam na šikare
podozrivosti i močvare površnosti, hodeći sam i uporan. Bio sam mramorni talas koji
se na milione puta obijao o stenu sve dok je nije istanjio i izlizao, dok ona nije
sama od sebe počela da se razlaže, puca i stvara prostor da ide dalje.
Moj put je deo moga bića i deo
ličnosti, srastao sa telesnim i duhovnim moćima. I kad je najteži, teško ga je
kao i deo tela odbaciti. Mora se ići dalje i kad se sve ne uklapa i ne dešava
na način kako bih želeo.
I kad se pojedine prepreke i
nedaće kažu kao strašne i nepremostive, takve su prvih nekoliko trenutaka,
sati, dana, godina, decenija. Vremenom se sviknem, postanemo prijatelji i
zavolim ih.
Gospod, tvorac života i smrti,
ispisao je moj put, i ostavio mi da odradim ljudski i zemaljski deo.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
