Noćas me nije brečio
onaj lek za spavanje
Govori mi u rano jutro
moj drug Dragoljub
Evo mešaju se u kateteru
mokraća i krv
To je sigurno od injekcije
nastavlja on dok ja
zakuvavam jutarnji
čaj sa medom
Kroz prozor me
kao uplašen
sa milion očiju
pred samu zoru
gleda grad
Sedam za sto, pred net-buk
pišem izveštaj
iz bolesničke sobe broj tri
Objavljujem ga na blogu
i fejsu
Evo teme u koju me je usud
zajedno sa milionima
pacijenata bacio
Kroz glavu mi se mota
ona čuvena rečenica
sa početka ZAPISA
IZ MRVOG DOMA
Fjodora Dostojevskog
koja kaže
JA SAM BOLESTAN ČOVEK
Vrtim je u glavi dok mi se
negde iz vanuma javljaju brojevi
godine za koje se misli da su za pesnike krizne
Da je u tim godinama mnogo njih pomrlo
O tome sam do sada mnogo puta razmišljao
U dvadest i trećoj su život prekinuli
Trakl i Vajninger
u dvadeset i sedmoj je ubijen Miljković
u tridest i trećoj su Hrista raspeli
u četrdest i drugoj je umro Bajron
u pedeset i petoj je umro Đura Jakšić
moj zemljak i komšija
Meni je sada godina koliko
i Đuri
Pitam se da li će smrt i u mom slučaju
slediti ustaljena pravila
Možda joj i izmaknem jer me ne smatra
nekim naročitim piscem da zaslužim
tako tragičnu i poetičnu smrt
Sve mi se ovo vrti po glavi i kad
prekinem pisanje i pogledam u Dragoljuba
koji je u među vremenu zaspao
Gledam mu lice koje je očišćeno
i belo kao u bebe
I meni kad dođe u posetu rodbina
i prijatelji kažu da dobro izgledam
a evo još uvek sam u bolnici
Pišem o stvarima o kojima zdrav
čovek i ne pomišlja da bi mu mogle biti tema
Ne razmišljam kako će to da izgleda
i kako će da zvuči
Sad mi je važnije da kad sam se već
našao u temi da je samo pribeležim
da mi bude lakše da se setim
kad jednom stanem pred Tvorca
i počnem mu ispovedati sebe
Kao kad sam išao na voz u detinjstvu
naučili su me da uvek krenem malo ranije
Govorili su mi
Bolje ti sačekaj voz jer on tebe sigurno neće
Isto je sa smrću kao i obično krenuo sam
ranije, a ona će već stići.
onaj lek za spavanje
Govori mi u rano jutro
moj drug Dragoljub
Evo mešaju se u kateteru
mokraća i krv
To je sigurno od injekcije
nastavlja on dok ja
zakuvavam jutarnji
čaj sa medom
Kroz prozor me
kao uplašen
sa milion očiju
pred samu zoru
gleda grad
Sedam za sto, pred net-buk
pišem izveštaj
iz bolesničke sobe broj tri
Objavljujem ga na blogu
i fejsu
Evo teme u koju me je usud
zajedno sa milionima
pacijenata bacio
Kroz glavu mi se mota
ona čuvena rečenica
sa početka ZAPISA
IZ MRVOG DOMA
Fjodora Dostojevskog
koja kaže
JA SAM BOLESTAN ČOVEK
Vrtim je u glavi dok mi se
negde iz vanuma javljaju brojevi
godine za koje se misli da su za pesnike krizne
Da je u tim godinama mnogo njih pomrlo
O tome sam do sada mnogo puta razmišljao
U dvadest i trećoj su život prekinuli
Trakl i Vajninger
u dvadeset i sedmoj je ubijen Miljković
u tridest i trećoj su Hrista raspeli
u četrdest i drugoj je umro Bajron
u pedeset i petoj je umro Đura Jakšić
moj zemljak i komšija
Meni je sada godina koliko
i Đuri
Pitam se da li će smrt i u mom slučaju
slediti ustaljena pravila
Možda joj i izmaknem jer me ne smatra
nekim naročitim piscem da zaslužim
tako tragičnu i poetičnu smrt
Sve mi se ovo vrti po glavi i kad
prekinem pisanje i pogledam u Dragoljuba
koji je u među vremenu zaspao
Gledam mu lice koje je očišćeno
i belo kao u bebe
I meni kad dođe u posetu rodbina
i prijatelji kažu da dobro izgledam
a evo još uvek sam u bolnici
Pišem o stvarima o kojima zdrav
čovek i ne pomišlja da bi mu mogle biti tema
Ne razmišljam kako će to da izgleda
i kako će da zvuči
Sad mi je važnije da kad sam se već
našao u temi da je samo pribeležim
da mi bude lakše da se setim
kad jednom stanem pred Tvorca
i počnem mu ispovedati sebe
Kao kad sam išao na voz u detinjstvu
naučili su me da uvek krenem malo ranije
Govorili su mi
Bolje ti sačekaj voz jer on tebe sigurno neće
Isto je sa smrću kao i obično krenuo sam
ranije, a ona će već stići.
