Zoveš me telom otvorenim, mamiš
vrelinom i pohotom moju narativnu kaluđersku stidljivost. Izazivaš na dvoboj
vokale i konsonate, u postelji od svile pripremaš ring, a pre toga u mračnoj
šumi kraj vode što ljeska dvoboj si spremila. Oružje su znaci interpunkcije. U ruci držiš uzvičnik, a ja upitnik. Tačke i
zarezi su svedoci. Slike se smenjuju kao u filmu. Ti vokal, ja konsonant. Uzvičnik
je beo, upitnik crn, nebo je pred kišu.
Htela si reč, prihvatio sam spoj i bi reč. Potom si htela sintagmu i desila
se sintagma. A onda si rekla kako bi lepo bilo da bude rečenica. I bi rečenica,
lepa, sa subjektom, predikatom, veznicima i glagolskim dodacima. Potom, htela
si fragment i desio se, poetičan, melodičan, sa jakom i lepom emocijom, bilo je
prekrasno, ali ne i dosta. Htela si priču. Posebnu priču gde bi junaci bili mi,
vokali i konsonanti, i nasta priča i postasmo junaci, još neopričani junaci.
O bože, kako si samo bila otvorena, pohotljiva i nezajažljiva kao ni jedan vokal
koji sam do sada upoznao. Još, vikala si, još da se priča produži, da se radnja
razvije u još slika, da se unese još energije i emocije, da se desi jedan moćni
i veliki roman o ljubavi između vokala i konsonata, o njihovom rvanju po belini
papira koji je krevet, ring koji je mračna šuma gde se dešava dvoboj kraj vode što
se ljeska.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
