Kad sedmo nebo vanuma otvori se,
u ogledalu, kaleidoskop strahova tvojih oslika se i unjkavo počne zametati
trag. Strpljiv i tih pusti da igraju ti pred očima. Da se veseli ringišpil po eteru raznese i raščini,
postane nevidljiv. Da snaga tvoja bude odsustvo želje. Da radost bude u patosu
duhovne kretnje ka beskonačnom.
Shvati, iza ogledala opet si ti, veličanstven u nemoći, uzvišen u samotnom
hodu kroz lavirinte planinskih vrhova, dostojanstven u propadanju, sa radošću u
srcu dok toneš.
Sagledaćeš, iza strahova i ogledala, obožena samospoznaja otvoriće se pred
tobom kao najlepši cvet. Čućeš muziku, Gospod iz tebe smeje se pevajući.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
