ОСМИ ДАН ЖИВОТА
Лежала сам на интезивној нези дуго...не знам тачно колико дуго. Добила сам праве ране од пелена којима су ме повијали и од пролива који је био неиздржив. Чешала сам се све док се ране нису раскрвариле. Сестрице су ме грдиле. Неке су биле добре па су ми ране прекривале неким танким фластерима, водоотопрним. Они су имитирали да су моја кожа и није ме тако јако сврбело. Добре Канађанке...оне су добре сестрице, искусне су, нежне и знају свој посао. И не боје се да им неко други угрози радно место, можда је то један од највећих разлога што су биле тако добре. Почели су опет да ме уче да ходам. Мишићи су овога пута скроз атрофирали. Ипак устала сам без проблема, две младе девојке су ми помагале да прошетам око интезивног одељења. Е да заборавила сам да напоменем да је ово друга болница такозвана систер хоспитал илити сестра од оне прве. Пребацили су ме тамо у ону прву са интезивне на генерално одељење па онда на психијатрију јер нису знали где ће са мном. То је било давно пре прве операције. Тада сам могла и да једем и да пијем али не за дуго. Почела сам да повраћам и храна ми се гадила. Добила сам упалу плућа и тада су се сви били јако уплашили. Доктор на психијатрији је одлучио да ме пребаце у болницу где је радио хирург који ме је приликом првог доласка прегледао и који је рекао да изгледи да преживим нису баш сјајни и да су ми једњак и желудац доста оштећени. Даље није могао ништа да потврди јер они су довољно паметни да знају да је организам способан да се сам стара о себи и да се регенерише. У овој другој болници део за интезивну негу није у подруму. Хвала ти Боже. Барем могу да гледам у ово сиво облачно небо и да гледам како снег прекрива суседне кровове.
Изгледа да је најгоре прошло мислила сам тада а нисам ни знала шта ме све још чека. И даље ми не допуштају да пијем али ја увек чекам ону сестрицу Украјинку и знам да ће ми она донети воде. Воде са ледом. Волим је. Кад је нема мислим о њој. Мислим како ће ми испунити тако једну једноставну жељу. Да ми донесе чашу обичне воде.
Не кљукају ме више седативима а не дају ми ни морфијум. Рана ме више не боли али доктори су и даље забринути . Већ неколико пута су ме снимали на CT Scan-у. Страх ме је. Озрачиће ме. Сви ме питају одакле ми такав тен. Зезају се и питају ме сетрице да ли сам била на Карибима. Ја се смешкам и одговарам...Јесам. Била сам неки дан на Куби. Пила сам са Хемингвејем. У Хавани. Видим гледају ме некако чудно. Можда не знају ко је Хемингвеј. не би ме чудило. Ко још чита мртве писце? Ко још уопште чита у овом модерном свету?
Не дрогирају ме а ја ипак и даље сањам. Сада знам када је дан а када је ноћ. Али ја спавам и дању веома често. Да ми што брже прође ноћ. Ноћу ми дају неке таблете које ме успављују. Хвала Вам. Дајте ми и морфијум. Хоћу морфијум. Да спавам и да сањам и да се не пробудим док не изађем одавде. Нова Година је прошла неприметно. Ја своју тек чекам. Објашњавам сестрицама да је мој Божић сутра. Вечерас је Бадње Вече и причам им како ми тада кувамо рибљи паприкаш и како се једу мед и ораси и губе...то је знате обично хлебно тесто које се скува у води па се онда пече у рерни и на крају се поспе са маком и шећером. И како идемо у Цркву по бадњак и како се пале велике ватре и како сви стоје и гледају у ту ватру и како се пије кувана ракија и кувано вино.
Као у мом крају. У Кули... у српском крају где су одувек палили бадњак. Бадњак који би насекли па би га возали у саоницама по улицама. Сада причају Црногорци из Куле како су они славили славу када нико није смео. Лажу. Славили су ови мештани из српског краја. Из Куле. Сваке године би их милиција ратеривала. А они би палили бадњак сваке године. У том српском крају је било најбољих фудбалера. Ми дођоши са брега смо били бољи у кошарци и другим спортовима. Али најбољи међу свим фудбалерима Србима је био један Мађар. Јеби га. Играо је најбоље. Морам да признам. И ја сам волела да играм фудбал али сам тренирала кошарку јер је мој брат највише волео кошарку. Није био висок баш али је могао да ' закуца лопту'. Kaдa je преживео први инфаркт требало је да мирује. А није. Играо је и даље кришом и кошарку и фудбал. Јер није знао ништа паметније. Није знао како да се извуче из проблема због којих је и добио инфаркт. Није знао како да врати оне силне паре коју су му други украли. Уложио у бизнис и све пропало. Пизда вам материна. Због вас је мој брат умро. Дабогда се удавили Ви у тим Вашим отетим парама. Дабогда вам се семе затрло, како каже мој колега ратник писац. Умро је усред најтоплијег јулског дана. На терену испред куће. Кажу да му је срце пукло. Као мени желудац. Али без желуца се може. Без срца се не може. Ипак мој брат је имао велико срце. Веће од мог.
Почех да сузим при помисли на њега. Имао је исто оволико година колико имам ја сада . А кад смо се родиле нас две пишуље хтео је да нас стави у млинац за месо како је увек причала моја тетка. Био је љут што није добио брата. Уместо једног брата добио је две сестре. Које разочарење. Могу да замислим како му је било. Нећу да плачем. Брате не брини... биће мени добро. Замолих једну сестрицу да ми да ону једну малу таблету која се стави под језик. Она што смирује. Хоћу да спавам и да сањам. Нећу да мислим о брату. Онда сам тужна.
Ставих таблету и она поче да се топи испод мог језика. Почех да тонем у сан. Миран сан јер од како ми је боље нема оних страшних снова са рођацима и гуслама и оним страшним језивим Турцима. И не падају главе више.
Где сам сад? Видим светла. Пуно светла а мрак. Па то је Париз. Јеботе кад сам оно била у Паризу. Давно. Давно са својим мужем. Тада смо били момак и девојка. Славили смо Нову Годину тамо. Шетали смо данима без престанка јер нисмо имали пара за такси. Украли су ми једну свилену мараму из џепа, нису знали да немам новчаник, имала сам пар ситних новчаница у џепу од панталона. И сликали смо све слике у Лувру. И Мона Лизу која ме је пратила оним својим чудним очима. Заборавили смо Зенит у једном једином таксију којег смо зауставили у Новој Години. Никад нисам прежалила те слике које су остале у том фотоапарату. Нисмо били у музеју Импресиониста и то нећу прежалити. Можда одем опет једног дана. Када оздравим и када изађем из болнице.
Ноћ је била пролећна. Кишило је тек онако помало. Мирисали су кроасани и пекаре. Мирисао је сир и прокисло јефтино црно вино. Села сам на клупи тужна. Мислећи и даље на брата. Низ образе клизнуше оне незадрживе сузе које никако не могу да се зауставе. Јеби га. Опет сам у Паризу а плачем . Јебеш и ове снове. Бољи су они са Турцима.
Људи су пролазили и сви су били весели. Срећни.
Кад одједном стаде нека прилика испред мене. Прилика у сивом капуту и шеширу.
Добро вече госпођице. Да ли ја то видим сузе на вашем лепом и тужном лицу?
Јеботе. Модиљани. Откуд он овде? Па и он је мртав. Откуд баш он да се заустави поред ове клупе. Баш он. Онај најдражи сликар. Онај због којег сам пожелела да будем сликар.
Извади он флашу вина и гуцну... па седе поред мене. Додаде је мени са смешком. О како је леп. Не смем да га гледам у очи а када га погледам гледа ме као да ме зна. Немој да ме гледаш тако Амедео Модиљани...заљубићу се у тебе. Он ме не чује и даље ме гледа право у очи. Гледа ме и скида ме оним погледом. Ја опет у спаваћици. Срамота. Све најлепше снове сањам и у сваком сам у спаваћици на цветиће.
Нагнух ону флашу из које је он пио. Нисам љубитељ вина али могу да га пијем као воду. То је добро. То ми баш прија. Он скида шешир и гледа ме у очи и рецитује.
Тако сам ја Ани Ахматовој рецитовао прича он и наставља даље да рецитује. Ја сам последњи боем. Боем сликар. Уклети сликар. Љубитељ свих напушетних паса у овом граду. Волео сам Ахматову јер је знала да чита мисли других људи, да сања снове других људи а знао сам и ја.
А знаш и ти. Рече он и погледа ме опет оним очима које воле. Он и не мора ништа друго да ми ради. Довољно је да ме тако воли и да ме само гледа. Неки људи знају да воле очима...ушима. Ја не спуштам поглед после оног црног вина. Нема више ниједне сузе на мојим образима. Јеботе да ме виде како седим са Модиљанијем, све би ми жене завиделе. И мушкарци. Гледам га како вади из оног широког капута и другу боцу вина. Вади и хлеб. Пијемо црно вино и једемо хлеб. Баш као што је и Исус. О како је лепа ова пролећна кишна ноћ у Паризу. Осмелих се и ја па коначно проговорих.
Зашто си морао тако млад да умреш? Прележао си тифус а умро од туберкулозе. И мој деда је умро од туберкулозе али је живео дуго. Много дуже од тебе.
Он се осмехне полупијано и натегну из треће флаше. Овако пију сликари. Они прави. Испичутуре као што сам и ја. И ја пијем тако црно вино из флаше са мојим колегом сликарем. Најдражим. У позадини пева Едит Пјаф . Ла виен ен росе. О како је лепо бити сликар и седети са сликарем. И пити црно вино из флаше.
Он ме гледа опет оним очима. Забацио руку онако неприметно преко мог врата.... па подригну онако тек мало неприметно. Узе кишобран који је увек носио са собом. Огроман црни стари кишобран. Отвори га и поче да рецитује Бодлера, његовог омиљеног песника. Ја се ућутала и сва она моја речитост. Ни једну паметну да смислим. А све хоћу да га импресионирам. Поред њега могу само да ћутим и да га гледам. И да он гледа мене.
Имаш предивне очи. Да ли си Рускиња?
Нисам. Ја сам из Србије. Али имам руско име. Татјана.
О како је лепо то име. Волим сва руска имена. И све руске очи. Насликаћу те са очима.
Како? Па ти си рекао да не сликаш очи женама. Зашто им ниси сликао очи? Имале су све прелепе вратове али не и очи. Ја сликам прво очи па све остало. Ако не могу очи да насликам и не радим портрет.
Он ме погледа некако зрикаво. Мора да сам и јај тада била зрикава. Моје лево око тражило је његово лево а десно десно.
Очи су огледало душе. Твоју душу већ знам и зато бих их насликао. Тако плаве као кад се споје море и небо. Када се помешају те две нијансе плаве.
Ја се сетих у моменту једног стиха па бубнух онако у некој грозници
Море од олова и небо од борова
Удаљени гласови који се мијешају
Глас мајке пријатеља, кћери, љубавнице, брода, брата
На брзину покупљено рубље пред кишу
И нестало је свјетла с том бјелином
Још мало шетње уз море и готово
Склони ми један прамен косе са лица. Готово је. Заљубила сам се. Шта ми ово треба? Сатреће ме овај сликар што рецитује оним својим очима. Ко ће онда да ме спашава?
Ја се одмакнух мало и склоних ону њеогову руку што се играла са мојим увојком.
Извини колега сликар. Извини Амедео. Не могу. Не смем. Ако се заљубим у тебе нећу се више пробудити а морам. Ниси ти једини сликар којег сам волела. Волела сам још једног Јеврејина . Марка. Марка Шагала. Знаш га ти.
Не интересује ме. Зашто га волиш?
Волим га јер никада није одрастао. И он је писао стихове. И сликао своје детињство и њубавнике како пете кроз љубичасто плаво небо. И село је сликао своје и петлове и краве. И вилонисту на крову. Ти си Сафард он је Јидиш. А како ја и ти причамо када ја не знам француски?
Он ме погледа као дете. И насмеја се гласно, па извади четврту флашу вина. Јефтиног. Прокислог. Не смета ми.
Знаш ја тебе видим као Енди Гарсију. Он те је глумео. Знаш то је један Кубанац са најлепшим очима на свету. Он сваки филм који одглуми глуми за своју земљу Кубу. Зато га волим. Ја волим своју Земљу иако сам давно отишла из ње. Због Србије ја највише ипак волим Саву Шумановића. Он је био најбољи сликар.Њега сам ипак највише волела јер је знао да ухвато оно сунце које се рађа у мојој Војводини. Онај снег који само тамо има... ту боју љјубичасто плаву помешану са сеоским блатом и осушеном кукурузовином. Он је знао да наслика оне усамљене јасенове и багремове. Он је био сликар какав сам ја хтела да будем. Убиле су га усташе. Убиле су нјавћег срског сликара. А не знам зашто? Не знам ја да сликам жене као ти. Али знам да слика очи. И свакоме насликам очи.
Он ћути и слуша ме. Одувек сам то хтела да му кажем. Да му кажем да је увек био господин сликар, да се знао обући и ушетати у кафану и изазвати Пикаса на сликарски двобој.
О како сам хтела да будем као ти. Да изазовем на двобој све оне умишљене сликаре који мисле да су најбољи. Да им бацим ружу у лице и да кажем. Хајде да изађемо сви на мегдан и да видимо ко је најбољи. Ништа од тога. Кукавица сам. И била и остала. Зато и пишем. Јер немам срца као ти да се посветим сликарству до краја. Да умрем са четкицом. Са пет година хтела сам да будем сликар. Када је дошао онај неки Рус из Русије да обиђе своје рођаке и који ме цупкао на крилу и који је рекао театрално свима
Ово ће бити сликарка.
А онда на донео усисивач ...руски. Био је добар али тежак као туч. Руси све што направе траје милион година. И тај наш усисивач је још увек жив негде...затрпан на гробљу непотребних ствари.
И ја сам веровала у то. Веровала сам да ми је сам Бог дао тај таленат. Да будем сликар. Све док ме други нису убедили да је то узалудан покушај. Бити сликар у овом модерном добу равно је убиству. И ја сам им поверовала али сам наставила да сликам.
Он ме је тужно гледао. Испио је још једну флашу црног вина у цугу. Онда смо заћутали јер је свака прича била сувишна.
Пролеће је заменила зима. Одједном почео је да пада снег.Он је и даље држао онај стари црни кишобран изнад моје главе док је он киснуо под пахуљама.
Немој Амедео. Болестан си. Дођи испод кишобрана.
Послушао ме је. Више није рецитовао. Нити сам ја причала. Само смо се гледали. Приметила сам у једном моменту да му се некакви људи јављају упролазу. И смешкају.
Јеботе. Ено га Ван Гог. Шагал. Сава Шумановић. Ено га Гоген. Ено је Надежда Петровић. По њој сам хтела да дам име ћерки а родила сам сина. Па је добио име по њеном брату. Други син је требао да се роди на Ђурђевдан или на Марковдан а родио се 7 маја. И добио име по мом стрицу. Извини ћале његово је име било лепше а и одабрао га је мој већ рођени син. Ми смо направили списак ао он је одабрао. Џабе си певао ону песму
Мој Милане јабуко са гране,
јабуко са гране, мој Милане.
Брала бих те ал' несмем од нане,
ал' несмем од нане мој Милане.
Мој Милане, кад у војску пођеш,
кад у војску пођеш, мој Милане.
Немој моју капију да прођеш,
капију да прођеш, мој Милане.
Ногом стани марамицом мани,
марамицом мани, мој Милане.
Нека пукну сви насхи душмани,
сви наши душмани, мој Милане
Неће мој Милан ићи ни у једну војску. Нема овде ратова. Не бране се овде ничије куће мој ћале. Шта знају ови овде људи шта значи бранити своју кућу, своју њиву, своју шуму. Овде су сви безбедни. Само сваки дан стрепе неће ли им Банка узети кућу. Против њих не вреди никаква борба, никакав рат. Они куће узимају и после их препродају. Неће они бранити ничије куће као што си ти бранио кућу од наших комшија Хрвата. Бранио од оних јадних Срба чије су куће други попалили. Па нека си бранио. Шта они имају да изимају кућу од наших комшија. Ето им оне у суседном селу па нек тамо иду. Тамо има напуштених кућа, тамо су некада живели добровољци из Првог светког рата којима је краљ дао земљу. Да си имао и ти дедину кућу дао би им. Знам ја тебе. А луд си био ћале. Рекла сам ти ја да имају пиштоље. Били су очајни и страшни. Брадати и било их је више. Мислила сам готово је. Уцмекаће те оног момента када си опсовао. Када си опсовао ону своју псовку. Сунце Вам јебем крваво. Ја сам знала ...после ове псовке нема назад. Нема повлачења. Како сунце може да буде крваво? Можда кад се распукне? Ви ћете да проваљујете у туђу кућу викао си на сав глас. А све оне комшије Хрвати, Русини. Личани, Буњевци, Избеглице ко зна одакле, Украјинци...сви су ћутали. Ћутали су и онда када си нашим комшијама хтео да срушиш онај бедем који је делио наше две куће. Јер пала је велика киша и сва она прљава вода ушла у наш подрум кроз мали прозор са њихове стране. А она Личанка комшиница није хтела да те пусти у дворише. Па си узео ону велику мацолу и лупао онај бедем да срушиш. Онај од армираном азбестног бетона. Сви су изашли да гледају. И сви су рекли... О како би он нас овако ударао само да је рат овде. А рат је био ту преко Дунава. А не знају да у Србији главе падају кад им неко дирне земљу и кући. Или када улази прљава вода у подрум. Звали су брата да те смири а он је још јаче навијао и викао ...Удри ћале. И ја сам викала... Удри ћале. А комшије су нас гледале као да стварно мој ћале хоће некога да убије. Говна једна. И није пао бедем ако Вас то интересује јер моја ћале како је знао да се наљути тако је знао и да се одљути. И свим тим истим комшијама је и даље помагао и заборавио је како су сви били љути на њега тог дана када је хтео да сруши бедем.
Нема више оне војске ћале. Не иду више деца на служење. Нико више не спомиње војску. Све су нам растурили. Читаву Земљу па ето оде и војска. Кога да брани? Од кога да брани када је цео Свет против нас. Против Срба.
Погледах ја у сликара. Сликар зархкао. Пролазе и даље сликари испред наше клупе. Прошла је и Милена Барили и поздравила ме смешком. И њу сам волела и дивила се њеној лепоти и њеним песмама. И она је писала песме. Лепе песме...добре песме. Мене је мој ментор сликар Лоле звао Милена. И он је умро од рака док сам ја лежала у болници. Али он је био стар и болестан. И живео је као прави сликар. Ја нисам. Он је био сликар. Добар сликар и добар човек. И њега сам волела. А он је мене звао Барили. Татјана Барили.
Ова ноћ је баш дуга. Али такве су све ноћи у Паризу...дуге и незаборавне. Ко ће сад да спава? Сада када су сви сликари изашли да шетају по овој снежној ноћи која започела у пролећу. Није ми хладно иако седим на дрвеној клупи у спаваћици и држим Амедеову главу на крилу. Он спава и сања. Шта бих дала да могу да видим његове снове. Да ли мене сања?
Стаде једна позната фаца. Чекај знам ко је ово. Јеботе Хенри Милер. Он ме гледа испод шешира и мангупски се смешка. Знам те Хенри. Добар си писац али не можеш да ме шармираш. Не знаш жене да гледаш као овај сликар који сад тренутно сања и спава. Наилази још један. И овај је Американац. Чарлс Буковски. Шта ћеш ти овде? Вичем ја њему. Добар си и ти писац а још бољи песник. Волела сам твоје песме. Буковски је толико пијан да не зна ни у којем је граду. Не зна да је у мојем сну и баш га брига.
Ја пијем вино и осећам како ме хвата пијантсво. Амедео има капута а ја сам у спаваћици. Смрзнућу се.
Ма баш ме брига. Хеј сликар....Амедео Модиљани и ја ћу мало да одремам. Знам да се нећемо пробудити на овој истој клупи у овом лепо граду Паризу. Ти ћеш одлутати у своје снове а ја у своје и срешћемо се само онда када будемо сањали исти сан. Ја сад морам да се вратим у болницу у своју белу собу. Морам да се борим да преживим јер морам да видим опет своје синове и морам да оздравим да видим њихову децу која се још нису родила. Јебеш вас сликаре и јебеш све вас писце. Мени се не умире тек тако. Не умире ми се као твојој Жани која се убила због тебе. Због љубави према теби. Убила се у поодмаклој трудноћи и оставили сте једну малу лепу девојчицу која је остала без родитеља. Мојим синовима треба мајка. Тј ја.
Лаку ноћ Модиљани.
Лаку ноћ Ви сликари који сте свратили вечерас у мој сан. И Ви господо писци.
Лаку ноћ граде....граде Светлости и снова, граде уметника и сањалица. Лаку ноћ
Лаку ноћ
Лежала сам на интезивној нези дуго...не знам тачно колико дуго. Добила сам праве ране од пелена којима су ме повијали и од пролива који је био неиздржив. Чешала сам се све док се ране нису раскрвариле. Сестрице су ме грдиле. Неке су биле добре па су ми ране прекривале неким танким фластерима, водоотопрним. Они су имитирали да су моја кожа и није ме тако јако сврбело. Добре Канађанке...оне су добре сестрице, искусне су, нежне и знају свој посао. И не боје се да им неко други угрози радно место, можда је то један од највећих разлога што су биле тако добре. Почели су опет да ме уче да ходам. Мишићи су овога пута скроз атрофирали. Ипак устала сам без проблема, две младе девојке су ми помагале да прошетам око интезивног одељења. Е да заборавила сам да напоменем да је ово друга болница такозвана систер хоспитал илити сестра од оне прве. Пребацили су ме тамо у ону прву са интезивне на генерално одељење па онда на психијатрију јер нису знали где ће са мном. То је било давно пре прве операције. Тада сам могла и да једем и да пијем али не за дуго. Почела сам да повраћам и храна ми се гадила. Добила сам упалу плућа и тада су се сви били јако уплашили. Доктор на психијатрији је одлучио да ме пребаце у болницу где је радио хирург који ме је приликом првог доласка прегледао и који је рекао да изгледи да преживим нису баш сјајни и да су ми једњак и желудац доста оштећени. Даље није могао ништа да потврди јер они су довољно паметни да знају да је организам способан да се сам стара о себи и да се регенерише. У овој другој болници део за интезивну негу није у подруму. Хвала ти Боже. Барем могу да гледам у ово сиво облачно небо и да гледам како снег прекрива суседне кровове.
Изгледа да је најгоре прошло мислила сам тада а нисам ни знала шта ме све још чека. И даље ми не допуштају да пијем али ја увек чекам ону сестрицу Украјинку и знам да ће ми она донети воде. Воде са ледом. Волим је. Кад је нема мислим о њој. Мислим како ће ми испунити тако једну једноставну жељу. Да ми донесе чашу обичне воде.
Не кљукају ме више седативима а не дају ми ни морфијум. Рана ме више не боли али доктори су и даље забринути . Већ неколико пута су ме снимали на CT Scan-у. Страх ме је. Озрачиће ме. Сви ме питају одакле ми такав тен. Зезају се и питају ме сетрице да ли сам била на Карибима. Ја се смешкам и одговарам...Јесам. Била сам неки дан на Куби. Пила сам са Хемингвејем. У Хавани. Видим гледају ме некако чудно. Можда не знају ко је Хемингвеј. не би ме чудило. Ко још чита мртве писце? Ко још уопште чита у овом модерном свету?
Не дрогирају ме а ја ипак и даље сањам. Сада знам када је дан а када је ноћ. Али ја спавам и дању веома често. Да ми што брже прође ноћ. Ноћу ми дају неке таблете које ме успављују. Хвала Вам. Дајте ми и морфијум. Хоћу морфијум. Да спавам и да сањам и да се не пробудим док не изађем одавде. Нова Година је прошла неприметно. Ја своју тек чекам. Објашњавам сестрицама да је мој Божић сутра. Вечерас је Бадње Вече и причам им како ми тада кувамо рибљи паприкаш и како се једу мед и ораси и губе...то је знате обично хлебно тесто које се скува у води па се онда пече у рерни и на крају се поспе са маком и шећером. И како идемо у Цркву по бадњак и како се пале велике ватре и како сви стоје и гледају у ту ватру и како се пије кувана ракија и кувано вино.
Као у мом крају. У Кули... у српском крају где су одувек палили бадњак. Бадњак који би насекли па би га возали у саоницама по улицама. Сада причају Црногорци из Куле како су они славили славу када нико није смео. Лажу. Славили су ови мештани из српског краја. Из Куле. Сваке године би их милиција ратеривала. А они би палили бадњак сваке године. У том српском крају је било најбољих фудбалера. Ми дођоши са брега смо били бољи у кошарци и другим спортовима. Али најбољи међу свим фудбалерима Србима је био један Мађар. Јеби га. Играо је најбоље. Морам да признам. И ја сам волела да играм фудбал али сам тренирала кошарку јер је мој брат највише волео кошарку. Није био висок баш али је могао да ' закуца лопту'. Kaдa je преживео први инфаркт требало је да мирује. А није. Играо је и даље кришом и кошарку и фудбал. Јер није знао ништа паметније. Није знао како да се извуче из проблема због којих је и добио инфаркт. Није знао како да врати оне силне паре коју су му други украли. Уложио у бизнис и све пропало. Пизда вам материна. Због вас је мој брат умро. Дабогда се удавили Ви у тим Вашим отетим парама. Дабогда вам се семе затрло, како каже мој колега ратник писац. Умро је усред најтоплијег јулског дана. На терену испред куће. Кажу да му је срце пукло. Као мени желудац. Али без желуца се може. Без срца се не може. Ипак мој брат је имао велико срце. Веће од мог.
Почех да сузим при помисли на њега. Имао је исто оволико година колико имам ја сада . А кад смо се родиле нас две пишуље хтео је да нас стави у млинац за месо како је увек причала моја тетка. Био је љут што није добио брата. Уместо једног брата добио је две сестре. Које разочарење. Могу да замислим како му је било. Нећу да плачем. Брате не брини... биће мени добро. Замолих једну сестрицу да ми да ону једну малу таблету која се стави под језик. Она што смирује. Хоћу да спавам и да сањам. Нећу да мислим о брату. Онда сам тужна.
Ставих таблету и она поче да се топи испод мог језика. Почех да тонем у сан. Миран сан јер од како ми је боље нема оних страшних снова са рођацима и гуслама и оним страшним језивим Турцима. И не падају главе више.
Где сам сад? Видим светла. Пуно светла а мрак. Па то је Париз. Јеботе кад сам оно била у Паризу. Давно. Давно са својим мужем. Тада смо били момак и девојка. Славили смо Нову Годину тамо. Шетали смо данима без престанка јер нисмо имали пара за такси. Украли су ми једну свилену мараму из џепа, нису знали да немам новчаник, имала сам пар ситних новчаница у џепу од панталона. И сликали смо све слике у Лувру. И Мона Лизу која ме је пратила оним својим чудним очима. Заборавили смо Зенит у једном једином таксију којег смо зауставили у Новој Години. Никад нисам прежалила те слике које су остале у том фотоапарату. Нисмо били у музеју Импресиониста и то нећу прежалити. Можда одем опет једног дана. Када оздравим и када изађем из болнице.
Ноћ је била пролећна. Кишило је тек онако помало. Мирисали су кроасани и пекаре. Мирисао је сир и прокисло јефтино црно вино. Села сам на клупи тужна. Мислећи и даље на брата. Низ образе клизнуше оне незадрживе сузе које никако не могу да се зауставе. Јеби га. Опет сам у Паризу а плачем . Јебеш и ове снове. Бољи су они са Турцима.
Људи су пролазили и сви су били весели. Срећни.
Кад одједном стаде нека прилика испред мене. Прилика у сивом капуту и шеширу.
Добро вече госпођице. Да ли ја то видим сузе на вашем лепом и тужном лицу?
Јеботе. Модиљани. Откуд он овде? Па и он је мртав. Откуд баш он да се заустави поред ове клупе. Баш он. Онај најдражи сликар. Онај због којег сам пожелела да будем сликар.
Извади он флашу вина и гуцну... па седе поред мене. Додаде је мени са смешком. О како је леп. Не смем да га гледам у очи а када га погледам гледа ме као да ме зна. Немој да ме гледаш тако Амедео Модиљани...заљубићу се у тебе. Он ме не чује и даље ме гледа право у очи. Гледа ме и скида ме оним погледом. Ја опет у спаваћици. Срамота. Све најлепше снове сањам и у сваком сам у спаваћици на цветиће.
Нагнух ону флашу из које је он пио. Нисам љубитељ вина али могу да га пијем као воду. То је добро. То ми баш прија. Он скида шешир и гледа ме у очи и рецитује.
Тако сам ја Ани Ахматовој рецитовао прича он и наставља даље да рецитује. Ја сам последњи боем. Боем сликар. Уклети сликар. Љубитељ свих напушетних паса у овом граду. Волео сам Ахматову јер је знала да чита мисли других људи, да сања снове других људи а знао сам и ја.
А знаш и ти. Рече он и погледа ме опет оним очима које воле. Он и не мора ништа друго да ми ради. Довољно је да ме тако воли и да ме само гледа. Неки људи знају да воле очима...ушима. Ја не спуштам поглед после оног црног вина. Нема више ниједне сузе на мојим образима. Јеботе да ме виде како седим са Модиљанијем, све би ми жене завиделе. И мушкарци. Гледам га како вади из оног широког капута и другу боцу вина. Вади и хлеб. Пијемо црно вино и једемо хлеб. Баш као што је и Исус. О како је лепа ова пролећна кишна ноћ у Паризу. Осмелих се и ја па коначно проговорих.
Зашто си морао тако млад да умреш? Прележао си тифус а умро од туберкулозе. И мој деда је умро од туберкулозе али је живео дуго. Много дуже од тебе.
Он се осмехне полупијано и натегну из треће флаше. Овако пију сликари. Они прави. Испичутуре као што сам и ја. И ја пијем тако црно вино из флаше са мојим колегом сликарем. Најдражим. У позадини пева Едит Пјаф . Ла виен ен росе. О како је лепо бити сликар и седети са сликарем. И пити црно вино из флаше.
Он ме гледа опет оним очима. Забацио руку онако неприметно преко мог врата.... па подригну онако тек мало неприметно. Узе кишобран који је увек носио са собом. Огроман црни стари кишобран. Отвори га и поче да рецитује Бодлера, његовог омиљеног песника. Ја се ућутала и сва она моја речитост. Ни једну паметну да смислим. А све хоћу да га импресионирам. Поред њега могу само да ћутим и да га гледам. И да он гледа мене.
Имаш предивне очи. Да ли си Рускиња?
Нисам. Ја сам из Србије. Али имам руско име. Татјана.
О како је лепо то име. Волим сва руска имена. И све руске очи. Насликаћу те са очима.
Како? Па ти си рекао да не сликаш очи женама. Зашто им ниси сликао очи? Имале су све прелепе вратове али не и очи. Ја сликам прво очи па све остало. Ако не могу очи да насликам и не радим портрет.
Он ме погледа некако зрикаво. Мора да сам и јај тада била зрикава. Моје лево око тражило је његово лево а десно десно.
Очи су огледало душе. Твоју душу већ знам и зато бих их насликао. Тако плаве као кад се споје море и небо. Када се помешају те две нијансе плаве.
Ја се сетих у моменту једног стиха па бубнух онако у некој грозници
Море од олова и небо од борова
Удаљени гласови који се мијешају
Глас мајке пријатеља, кћери, љубавнице, брода, брата
На брзину покупљено рубље пред кишу
И нестало је свјетла с том бјелином
Још мало шетње уз море и готово
Склони ми један прамен косе са лица. Готово је. Заљубила сам се. Шта ми ово треба? Сатреће ме овај сликар што рецитује оним својим очима. Ко ће онда да ме спашава?
Ја се одмакнух мало и склоних ону њеогову руку што се играла са мојим увојком.
Извини колега сликар. Извини Амедео. Не могу. Не смем. Ако се заљубим у тебе нећу се више пробудити а морам. Ниси ти једини сликар којег сам волела. Волела сам још једног Јеврејина . Марка. Марка Шагала. Знаш га ти.
Не интересује ме. Зашто га волиш?
Волим га јер никада није одрастао. И он је писао стихове. И сликао своје детињство и њубавнике како пете кроз љубичасто плаво небо. И село је сликао своје и петлове и краве. И вилонисту на крову. Ти си Сафард он је Јидиш. А како ја и ти причамо када ја не знам француски?
Он ме погледа као дете. И насмеја се гласно, па извади четврту флашу вина. Јефтиног. Прокислог. Не смета ми.
Знаш ја тебе видим као Енди Гарсију. Он те је глумео. Знаш то је један Кубанац са најлепшим очима на свету. Он сваки филм који одглуми глуми за своју земљу Кубу. Зато га волим. Ја волим своју Земљу иако сам давно отишла из ње. Због Србије ја највише ипак волим Саву Шумановића. Он је био најбољи сликар.Њега сам ипак највише волела јер је знао да ухвато оно сунце које се рађа у мојој Војводини. Онај снег који само тамо има... ту боју љјубичасто плаву помешану са сеоским блатом и осушеном кукурузовином. Он је знао да наслика оне усамљене јасенове и багремове. Он је био сликар какав сам ја хтела да будем. Убиле су га усташе. Убиле су нјавћег срског сликара. А не знам зашто? Не знам ја да сликам жене као ти. Али знам да слика очи. И свакоме насликам очи.
Он ћути и слуша ме. Одувек сам то хтела да му кажем. Да му кажем да је увек био господин сликар, да се знао обући и ушетати у кафану и изазвати Пикаса на сликарски двобој.
О како сам хтела да будем као ти. Да изазовем на двобој све оне умишљене сликаре који мисле да су најбољи. Да им бацим ружу у лице и да кажем. Хајде да изађемо сви на мегдан и да видимо ко је најбољи. Ништа од тога. Кукавица сам. И била и остала. Зато и пишем. Јер немам срца као ти да се посветим сликарству до краја. Да умрем са четкицом. Са пет година хтела сам да будем сликар. Када је дошао онај неки Рус из Русије да обиђе своје рођаке и који ме цупкао на крилу и који је рекао театрално свима
Ово ће бити сликарка.
А онда на донео усисивач ...руски. Био је добар али тежак као туч. Руси све што направе траје милион година. И тај наш усисивач је још увек жив негде...затрпан на гробљу непотребних ствари.
И ја сам веровала у то. Веровала сам да ми је сам Бог дао тај таленат. Да будем сликар. Све док ме други нису убедили да је то узалудан покушај. Бити сликар у овом модерном добу равно је убиству. И ја сам им поверовала али сам наставила да сликам.
Он ме је тужно гледао. Испио је још једну флашу црног вина у цугу. Онда смо заћутали јер је свака прича била сувишна.
Пролеће је заменила зима. Одједном почео је да пада снег.Он је и даље држао онај стари црни кишобран изнад моје главе док је он киснуо под пахуљама.
Немој Амедео. Болестан си. Дођи испод кишобрана.
Послушао ме је. Више није рецитовао. Нити сам ја причала. Само смо се гледали. Приметила сам у једном моменту да му се некакви људи јављају упролазу. И смешкају.
Јеботе. Ено га Ван Гог. Шагал. Сава Шумановић. Ено га Гоген. Ено је Надежда Петровић. По њој сам хтела да дам име ћерки а родила сам сина. Па је добио име по њеном брату. Други син је требао да се роди на Ђурђевдан или на Марковдан а родио се 7 маја. И добио име по мом стрицу. Извини ћале његово је име било лепше а и одабрао га је мој већ рођени син. Ми смо направили списак ао он је одабрао. Џабе си певао ону песму
Мој Милане јабуко са гране,
јабуко са гране, мој Милане.
Брала бих те ал' несмем од нане,
ал' несмем од нане мој Милане.
Мој Милане, кад у војску пођеш,
кад у војску пођеш, мој Милане.
Немој моју капију да прођеш,
капију да прођеш, мој Милане.
Ногом стани марамицом мани,
марамицом мани, мој Милане.
Нека пукну сви насхи душмани,
сви наши душмани, мој Милане
Неће мој Милан ићи ни у једну војску. Нема овде ратова. Не бране се овде ничије куће мој ћале. Шта знају ови овде људи шта значи бранити своју кућу, своју њиву, своју шуму. Овде су сви безбедни. Само сваки дан стрепе неће ли им Банка узети кућу. Против њих не вреди никаква борба, никакав рат. Они куће узимају и после их препродају. Неће они бранити ничије куће као што си ти бранио кућу од наших комшија Хрвата. Бранио од оних јадних Срба чије су куће други попалили. Па нека си бранио. Шта они имају да изимају кућу од наших комшија. Ето им оне у суседном селу па нек тамо иду. Тамо има напуштених кућа, тамо су некада живели добровољци из Првог светког рата којима је краљ дао земљу. Да си имао и ти дедину кућу дао би им. Знам ја тебе. А луд си био ћале. Рекла сам ти ја да имају пиштоље. Били су очајни и страшни. Брадати и било их је више. Мислила сам готово је. Уцмекаће те оног момента када си опсовао. Када си опсовао ону своју псовку. Сунце Вам јебем крваво. Ја сам знала ...после ове псовке нема назад. Нема повлачења. Како сунце може да буде крваво? Можда кад се распукне? Ви ћете да проваљујете у туђу кућу викао си на сав глас. А све оне комшије Хрвати, Русини. Личани, Буњевци, Избеглице ко зна одакле, Украјинци...сви су ћутали. Ћутали су и онда када си нашим комшијама хтео да срушиш онај бедем који је делио наше две куће. Јер пала је велика киша и сва она прљава вода ушла у наш подрум кроз мали прозор са њихове стране. А она Личанка комшиница није хтела да те пусти у дворише. Па си узео ону велику мацолу и лупао онај бедем да срушиш. Онај од армираном азбестног бетона. Сви су изашли да гледају. И сви су рекли... О како би он нас овако ударао само да је рат овде. А рат је био ту преко Дунава. А не знају да у Србији главе падају кад им неко дирне земљу и кући. Или када улази прљава вода у подрум. Звали су брата да те смири а он је још јаче навијао и викао ...Удри ћале. И ја сам викала... Удри ћале. А комшије су нас гледале као да стварно мој ћале хоће некога да убије. Говна једна. И није пао бедем ако Вас то интересује јер моја ћале како је знао да се наљути тако је знао и да се одљути. И свим тим истим комшијама је и даље помагао и заборавио је како су сви били љути на њега тог дана када је хтео да сруши бедем.
Нема више оне војске ћале. Не иду више деца на служење. Нико више не спомиње војску. Све су нам растурили. Читаву Земљу па ето оде и војска. Кога да брани? Од кога да брани када је цео Свет против нас. Против Срба.
Погледах ја у сликара. Сликар зархкао. Пролазе и даље сликари испред наше клупе. Прошла је и Милена Барили и поздравила ме смешком. И њу сам волела и дивила се њеној лепоти и њеним песмама. И она је писала песме. Лепе песме...добре песме. Мене је мој ментор сликар Лоле звао Милена. И он је умро од рака док сам ја лежала у болници. Али он је био стар и болестан. И живео је као прави сликар. Ја нисам. Он је био сликар. Добар сликар и добар човек. И њега сам волела. А он је мене звао Барили. Татјана Барили.
Ова ноћ је баш дуга. Али такве су све ноћи у Паризу...дуге и незаборавне. Ко ће сад да спава? Сада када су сви сликари изашли да шетају по овој снежној ноћи која започела у пролећу. Није ми хладно иако седим на дрвеној клупи у спаваћици и држим Амедеову главу на крилу. Он спава и сања. Шта бих дала да могу да видим његове снове. Да ли мене сања?
Стаде једна позната фаца. Чекај знам ко је ово. Јеботе Хенри Милер. Он ме гледа испод шешира и мангупски се смешка. Знам те Хенри. Добар си писац али не можеш да ме шармираш. Не знаш жене да гледаш као овај сликар који сад тренутно сања и спава. Наилази још један. И овај је Американац. Чарлс Буковски. Шта ћеш ти овде? Вичем ја њему. Добар си и ти писац а још бољи песник. Волела сам твоје песме. Буковски је толико пијан да не зна ни у којем је граду. Не зна да је у мојем сну и баш га брига.
Ја пијем вино и осећам како ме хвата пијантсво. Амедео има капута а ја сам у спаваћици. Смрзнућу се.
Ма баш ме брига. Хеј сликар....Амедео Модиљани и ја ћу мало да одремам. Знам да се нећемо пробудити на овој истој клупи у овом лепо граду Паризу. Ти ћеш одлутати у своје снове а ја у своје и срешћемо се само онда када будемо сањали исти сан. Ја сад морам да се вратим у болницу у своју белу собу. Морам да се борим да преживим јер морам да видим опет своје синове и морам да оздравим да видим њихову децу која се још нису родила. Јебеш вас сликаре и јебеш све вас писце. Мени се не умире тек тако. Не умире ми се као твојој Жани која се убила због тебе. Због љубави према теби. Убила се у поодмаклој трудноћи и оставили сте једну малу лепу девојчицу која је остала без родитеља. Мојим синовима треба мајка. Тј ја.
Лаку ноћ Модиљани.
Лаку ноћ Ви сликари који сте свратили вечерас у мој сан. И Ви господо писци.
Лаку ноћ граде....граде Светлости и снова, граде уметника и сањалица. Лаку ноћ
Лаку ноћ
