Posle toliko godina, kad sam te ponovo sreo kao jasnu i stvarnu duhovnu prisnost sa emocijom koju samo mladost ume tako burno da porodi i iznijansira, shvatio sam da mi se u bogojavljensko jutro kazuje Botičelijevo rođenje Venere kao večan i nežan treptaj srca koje ne ume da stari. Tvoje rođenje u snežnoj peni etarskoj desilo se još davno pre mog rođenja. Postojala si, a da ja to nisam znao. I čekala da te jednom otkrijem u mladosti. Da te prepoznam, a ne uspem zadržati. Da gledam kako ti grubo uzimaju čednost i dušu pune piranama, da je pustoše i ostavljaju samo žalosnu prazninu za sobom. Postala si bleda senka kojoj sam novim otkrovenjem poželeo da vratim, udahnem lepotu, da je oživim i u tebe stopim sve one konkubine u mom životu što su te, dok te nisam ponovo otkrio, menjale. Da vidim novu složenu i iznijansiranu lepotu koja će držati prikovanim moj pogled i radovati me u novoj večnosti koja se pred nama prostire.
