Ako se odlučiš da budeš igrač i da sudbinu svoju kroz božanski naum u ruke uzmeš, videćeš da je žica pred tobom uvek jedna, hladna, tanka i treperava, a menjaju se jedino nijanse u tvojim očima u zavisnosti od tmurnog ili sunačanog dana. Kada odlučiš da hodaš po njoj između dobra i zla, videćeš da si najsigurniji dok to činiš plešući. Igraš između sna i jave, ponekad sklopljenih očiju. Između života i smrti igraš, a žica treperi pod tvojim nogama. Nekada imaš publiku, a nekada to činiš u osami, tužan i smrknut kao antički heroj kom su upravo javili kako mu je neprijatelj oteo domovinu. Ali ti i dalje igraš pod nebeskim sunčanim svodom, a nad ambisom iz kog se nikad niko nije vratio živ. Puštaš da u plesu vodi te srce ispunjeno velikom mišlju da plešeš iz sebe i za sebe i druge koji te prate izdaleka i čude se tvojoj ludoj smelosti, ali i majstorstvu da na žici raspetoj između suprotnosti plešeš kako umeš i znaš ne razmišljajući o estetskoj pecepciji, već samo o radosti koju ti pričinjava igra. Ne ocenjuješ sebe, i ne promatraš se analitički da tražiš spoznaju da li je tvoja igra za prvu, drugu ili beton ligu igrača. Važno ti je jedino da igraš na žici, sa svešću da suština svih igara je samo igra.
