Često se pitam da li je pisanje traženje samozaborava, ili pak samoosvešćivanje, ili je možda i jedno i drugo, i još mnogo toga što ne može da stane u ovoj rečenici. Sve definicije koje sam pročitao čuo ili smislio motaju mi se ovog jutra po glavi. Možda pisanje i nije ništa drugo do pisanje jednog dnevnika koji je javan i koji svedoči o uzaludnosti pisca da izađe iz svoje senke i političke svakodnevice gde je deo diskriminisane i društveno neuvažene grupe zajedno sa invalidima rata, sa onima koji su hendikepirani, zajedno sa ženama, životinjama, pederima, lezbejkama, decom bez roditeljskog staranja. Pisanje pomaže piscu samo ako je čitano ono što napiše. Čitalaca je sve manje, a često i sami imaju želju da pišu. Pisanje i nije neka naročito uvažena profesija. Koga još interesuje ono što se piše. Postoje važniji problemi za koje kažu da su od životnog značaja. Pisanje kao da je postalo stvar samih pisaca, a život stvar politike, ekonomije i interesa, gde je pamćenje kratko, a dva i dva su uvek četiri.
A ovo pisanje na internetu je nalik dnevniku koji se odamah po napisanom objavljuje i koji odmah prestaje biti stvar intime i postaje deo javnosti. Nekada su se dnevnici, u ona davna vremena u prošlom veku, pisali u tajnosti, pa su ih tek posle piščeve smrti objavljivali, a čitaoci i savremenici pisca su ih sa zebnjom čekali da vide da pisac slučajno ne govori nešto ružno o njima. Sada je sve postalo rijaliti šou i zašto i čemu pisati dnevnike u tajnosti. Ako je već sve ogoljeno, razgolićeno i javno, ako je stiptiz postao stvar opšte kulture, neka to budu i dnevnici, pa dok traje nek laje.
