Kako nam život sve više odmiče, naša potreba da ga definišemo, kako sebi tako i drugima, svakim danom je sve moćnija i veća. U običnim životima ona se ogleda u smirenosti, racionalnosti i pomirljivosti, a kad su u pitanju umetnici, pogotovu polivalentni stvaroci kakav je Ljubomir Bata kojić, ta potreba se udesetostručuje i postaje opsesija za čije oslobođenje je potreban dugotrajan kreativni i umetnički čin kakav je prepoznatljiv u umetničkim fotografijama koje vidimo u knjizi.
I uvek kad krenemo da se određujemo prema svetu i kad svet počenemo da odgonetamo po ličnom životnom i duhovnom iskustvu, otkrijemo mnoštvo nedoumica koje koje nam se kao cvet sa mnoštvom latica koje se nadovezuju jedna na drugu otvara. I svaka od njih definiše jedno stanje i nas i sveta, i svaka od njih bi mogla biti istina, a ustvari nije. Vidljivost u racionalizaciji, onda otkrijemo, nije dovoljna, jer osećamo da sa njom uvek plutamo i grebemo po površini i zato nam se taj čin pokazuje kao nedovoljan i goni nas da zaronimo dublje i potražimo odgovore u višeslojnosti arhetipova koji su duboko u nama i svetu kodirani, ali gotovo neprimetni i zato je potreban ogroman napor da ih pre svega izdvojimo, a potom da ih sklopimo u sliku sveta i nas u njemu koja nije ni reciklaža ni utopija, već naprotiv naša umetnička potraga za istinskom spoznajom kroz transformaciju u umetničko delo.
Živući život on nam se otkrivao u svoj lepoti i mnogolikosti. Pokazivao nam se u svim svojim protivurečnostima i nesaglasjima. Nametao nam je kompromise i nesaglasnosti sa našim unutrašnjim zahtevima i imperativima. Činio je od nas poslušnike kad smo se bunili, slabiće kad smo trebali da budemo heroji, terao nas je da zanemimo kad je trebalo da progovorimo i fascinirao nas je kad je trebalo da ga mrzimo, rasplamsavao je svoju strast kad smo želeli da ga ukinemo. Njegova moć i ništavnost nas je gonila da se odredimo da iz svopšteg haosa iznedrimo onu šifru koja će za nas značiti samoodržanje, a ono za Ljubimra Batu Kojića znači fotografskim i slikarskim alatom konstruisanje fotografija koje će odgovarati na sva bogotražiteljska pitanja umetnika koji je večni jeretik u potrazi za odgovorom i šifrom samospoznaje sebe i sveta...
Stvarnost nam nikada nije dovoljna, ona je neophodna, ali nedovoljna, ona je fatum polusveta, ali umetnik za sebe i druge uvek traži lepše, bolje, dublje, više i zato je sublimira i prevodi u jednu višu realnost koja se očituje u citatnosti najboljih pasaža date stvarnosti, snova umetičkih dela koja su već stvorena i nadrealnih i metafizičkih vizija koje nam otvaraju jedno prostranstvo zaumnosti i vanumlja kao otkrovenja i odgovora na sve upitanosti.
Proživljavajući naše istorijski dato vreme širom otvorenih očiju i punim plućima, nailazili smo na golgote koje su nas plašile, kojih smo se stideli, pred kojim smo stavljali šake na oči kako ih ne bismo kao strašne i sumorne prizore videli, kako ih ne bismo percipirali u svoj njihovoj obnaženoj prljavštini i zlu. Naše poverenje u istorijsku stvarnost je prokazano, ono je iskidano traumatičnim doživljajima krvoprolića koja su se dešavala van naše volje i uprkos našim pomalo romantičnim željama da svojim doskorašnjim postojanjem i delanjem njega taj svet stvarnosti učinimo i boljim i lepšim. Vreme i Bog su se urotili protivu nas kao društvene supstance tako i pojedinca koji na vetrometini i u sveopštem haosu pokušava da oslobođen mračnih poriva u svepštoj želji da slavi život i postojanje u njemu usmerava svoje svoje kreativne moći ka zapisma koji će dati odgovore, ako ne danas, onda u vremenu budućem: Kako obožiti i humanizovati stvarnost? Kako sveopštem besmislu dati neponovljivi smisao? Kako ostati i opstati kao čovek među ljudima?
Otvoriti oči pogledati u nebo kao plašt što treperi na vetru kojim su prekrivene sve duhovne božanske i kosmičke energije koje se u retkim trenucima lucidnosti potaknute vapajom za radošću beskonačnog slivaju na pojedinca poput kiše ili pak prelepe melodije i on ih kao Hrist na plahiti svoj lik pred Gogotu otiskuje na umetničkim delima fotografijama za nauk i spasenje onima koji dolaze.
Za Ljubomira Batu Kojića biti stvaralac znači biti monah koji je smerni i dostojanstveni podviznik svoga stvaranja. Ne nikako poza, niti marketing ili pak tabloidna personalizacija, već naprotiv, preobraćenje i prisna identifikacija sa duhovnošću koja se želi u samospoznavanju bogotražiteljskom iskazati. Umetnikova ličnost i nije važna, ona je samo protočno telo, sredstvo kroz koje se ostvaruje božansko stvaralačko nadahnuće ostvareno vlastitim rukama oslonjenim na postojeću stvarnost u delu koje večito i neprolazno.
U trenucima jastva, naša duša je nevidljiva za svet oko nas, oni je ne vide pod mozaičkom koprenom racionalne i geometrijski usaglašene urbanizacije predrasuda o vidljivom i stvarnom. Jer umetničko delo je često demistifikacija umetnikove duše umetničkim sredstvima.
Pred nama je foto novela o duši u sedamdesetak slika Ljubomira Bate Kojića ispričana fotografskim narativnim postupkom uz korišćenje slikarskog alata koje nam moderna tehnologija slikanja i stvaranja slike postupkom umetničke konstrukcije preko kompjutera dozvoljava i daje kao mogućnost. Priča o duši nije ni laka ni jednostvana kad se želi izbeći opštost već viđenih i opisanih prizora i tumačenja iste, a da se ne padne u banalnost i patetiku. Na prvi pogled fotografija u ovoj knjizi upitaćemo se kakva je to priča koju nam o duši Ljubomir Bata Kojić želi ispričati. E, tu već svaki tumač i prevodilac naracije slika mora da zastane i da se seti one stare da svaki tumač umetničkog dela može da vidi onoliko koliko delo u njemu probudi asocijacija, i naravno koliko i sam ima sposobnosti, znanja i kreativnosti da iz slika otkrije.
Slike Ljubomira Bate kojića od prve do poslednje svaka po na osob priča svoju priču, a svaka je višeslojna, duboka i može da stoji sama za sebe. One su povezane jednim motivom koji bih nazvao bogotražiteljstvom, spoznajom koja proističe iz nesvesnog.
Junak ove novele je duša, a osnovnu radnju čine njene metamorfoze i transformacije u datoj realnosti i stvarnosti koja je umetnička u umetničkom vremenu koje je bezvremeno i koje nam otkriva borbu duše u večnosti i autentičnim i neponovljivim identitetom.
Veliki sporedni junaci ove foto novele su tela koja su neodvojiva često od duše, tela koja su krhka, lomna, podložna truljanju i raspadanju, tela koja su aktovi obnaženi i čisti u svojoj lepoti i svetlosti.
Ako nas neko pita kakva je po motivima foto novela Ljubomira Bate Kojića, odgovoriću simbolički verizam i nadrealni ekspresionizam, konstruktivističko kubistički supermatizam, a u osnovi je uzvišena i tragična.
Ako bih pokušao da ovu foto novelu odredim u muzičkom smislu, rekao bih da je u pitanju elegija.
A ako bi je pomirisali, osetili bi miris mlade devojačke kože na toplom kamenu u jesenjem sutonu koji nosi blagi vetrić dok šuška lišće.
