Pre tobom je, poštovani čitaoče, druga knjiga fotografija Ljubomira Bate Kojića. Knjiga u kojoj nas umetnik, ostavljajući u prethodnoj svoje banatske pejzaše, portrete i aktove koji se u ovom svetu pokazuju u svoj svojoj upitanosti, lepoti i mudrosti, vodi na jedno simbolično prekognicijsko putovanje potrage za drugom višom realnošću koja je u neprestalnom dijalogu između besmrtne duše i krhkog i propadljivog tela.
Oni koji poznaju umetničke fotografije Bate Kojića, kad vide ove nove radove, doživeće blagi šok nepripremljeni i nesvikli na metamorfozu dela ovog našeg poznatog i priznatog umetnika. Za razliku od fotografija u prethodnoj knjizi, gde se posmatrač mogao prepoznavati i identifikovati sa junacima, na ovim fotografijama, u knjizi koju bih nazvao bogotražiteljsko samospoznajna simbolička foto-novela, gledalac, budući da na prvo viđenje ne može da je racionalizuje, mora iskazati napor da uđe u svet "međ javom i snom" i potraži mogućnost tumačenja u kontekstu i iracionalnom.
Kako fotografije u ovoj knjizi nemaju nazive, već samo brojeve, autor nas po njihivom redosledu upućuje na svoju mapu mogućeg čitanja kako svake od njih kao zasebne poetske foto-priče tako i knjige u celini. Radnja se dešava u jednom vremenu koje je autor izneo izvan ovog vremena i poznatih i prepoznatljivih prostora. Budući da je vreme događanja radnje nemerljivo i prosto ukinuto time i traženje nekog hronološkog sleda u pričanju ove poetskea foto-novele nevažno, za sveopšti doživljaj batinih fotografija. Kreativni čitalac i tumač vidi da je svaka fotografija jedna poetska slika osmišljena i konstruisana u nadrealnoj scenografiji gde su svi elementi i junaci ove priče, počev od glavnih junaka, pa preko sporednih, simboli koji prolaze kroz preobraženja, korespondiraju među sobom na bezglasan način, i daju nam mogućnost da se kroz njih ostvari mnoštvo asocijacija.
Sve je na ovim fotografijama simbol, devojka, mreža, krstovi, krugovi, potkovice, kamen, koprene, maske, ruke, marame, pa čak i lik autora je simbol.
Budući da je vreme ukinuto, redosled gledanja ovih fotografija ni nije važan. Možemeo ih gledati nasumično, jer svak od njih je priča za sebe i na isti način, kako izvire iz konteska ostalih priča, na isti način se u njih može i vratiti. Ukoliko bi ih prezentovao u audio-vizuelnom formatu, dobili bismo jednu, može se reći, filmsku priču u slikama.
U jednom od mojih razgovora sa autorom ovih fotografija, o nazivu ove knjige, on mi je je rekao da se dvoumi između dva naziva. Prvi je naziv Duše i tela, a drugi Tela i duše, ili možda ja nisam dobro razumeo, pa sam shvatio Tela duše i Duše tela, ali bilo kako bilo, shvatio sam da je u pitanju želja autora da nam kroz sam naslov približi sadržinu knjige fotografija.
Knjiga umetničkih fotografija Duše tela Ljubomira Bate Kojića nam se kroz svako listanje otvara u tumačenju njenih simbola na drugačiji način i možemo je shvatati kao svojevrsni autorov obračun, kao njegovu neprestanu borbu sa demonima, koje tumačim kao zablude o svetu i o sebi, koji ulovljeni u mreže spoznaje buče i vriše i ištu se napolje da ponovo obuzmu dušu koja ih je u svom bogotražiteljskom putu ka večnosti ostavila na periferju, onako bespomoćne i nevažne. Svako suočavanje sa sopstvenim demonima izuskuje veliku intelektualnu hrabrost jer u lovljenju istih i u njihovom prevladavanju u svetu koji se raspada i menja sisteme vrednosti kao čarape, uvek postoji opasnost da ono što nam se danas čini da je demon zablude sutra, već društvo afirmiše kao vrednost i ta opasnost da se ne sklizne u opštost ponavljanja istih matrica je na Kojićevom putu samoostvarenja duše u večnosti vešto izbegnuta.
Živimo u vremenu koje je nesklono umetnosti gde svaka posvećenost gubi smisao pred udarima materijalnog sveta aipak joj se posvećujemo i žrtvujemo duboko verujući da samo kroz proces stvaranja možemo neponovljivo proživljavati ushićenje radosti beskonačnog koje jje uvek neuhvatljivo u svim drugim oblicima života osim u činu stvaranja i tu beskonačnost postaje dodirljiva a naša vera u čin stvaranja daje nam onu vrstu oboženja koja nas bar na trenutke približava apsolutu.
" Umetnost simbolizuje smisao našeg postojanja" Andrej Tarkovski.
