Kao devetogodišnja devojčica našla se u komunističkom logoru u Knićaninu
gde je čitavo selo bilo zatvor. Bio je to logor za žene, decu i starce. I
tamo je upoznala jednu devoku koja se zvala Liza. Vojnici su je jedne
noći silovali i nakon toga ona je skrenula pameću. Logoraši su živeli u
malenim kućama od zemlje, po njih trideset, četrdeset u jednoj
kući. Ponekad im stražari nisu dozvoljavali da izađu napolje u
dvorište. Luiza je kroz maleni prozorčić jednog jutra videla da je Liza
izašla i da je ponosno šetala ulicama i da je pevala. Bila je tako lepa u
svojoj pocepanoj haljini dok joj se sunce prelamalo kroz rasčupanu
kosu. Bila je tako slobodna među hiljadama logoraša. Smejala se i pevala, onako sama za sebe, bez straha od stražara znajući da posle onog trenutka
kad su joj na silu bahati vojnici uzeli čast, njen život više nikoga, pa
ni nju samu, ne zanima.
