Književnost je za sebe izvojevala, u sveopštem
življenju i trajanju ljudskog roda, poziciju da bude riznica jezika i pisano
kolektivno pamćenje naroda i samim tim postala predmet ukupnog trajanja u
vremenima i prostorima i na taj način postala besmrtna. Ona, primajući u sebe
sve druge umetnosti, nauke i znanja, objedinjujući mnoštvo ljudskih sudbina u
različitim epohama, sažimajući prostore, vremena i toponime, ponekad na svega
nekoliko stranica pisanog teksta, uvek i iznova potvrđuje život od pamtiveka do
današnjih dana.
Pisac je čovek koji pišući i objavljujući svoje
tekstove postaje sudionik književnosti, postaje zrno koje sebe pridodaje moru
peska, kap vode koja se ukrcava i sjedinjuje sa okeanom sve jednako verujući da
se u tome ogromnom prostranstvu peska i vode bez njega ne može. Da li je to u
stvarnosti tako? Na to pitanje niko za sada ne može dati pravi odgovor.
Književnost se sastoji od stvarnog, sanjanog,
izmaštanog i pročitanog života. Ona u sebe objedinjuje i sažima sva ljudska
duhovna pregnuća. Ni jedna definicija nje nije konačna. Uvek se nešto može
dodati i dopisati.
Čovek postaje piscem kad oseti kratkoću,
ispraznost i neiskazanost vlastitog života. Nekome se to desi ranije, a nekome
kasnije da poželi da pisanjem objedinjuje, kroz književno delo, ma kako se ono
žanrovski određivalo, da ostavi svoj trag i postane još jedna kap u tome
beskrajnom okeanu verujući da će na taj način nadživeti svoje fizičko
postojanje. Da će i njegovo delo, a samim tim i on, postati deo jedne književne
večnosti. Pisac u to intuitivno veruje.
Nauke o književnosti, koje su proizvod novog
vremena, nas zajedno sa književnim kritikama uče da postoje veliki značajni
pisci i da postoje oni koji su na margini i oni koji čak i nisu vredni pomena,
ali svi oni pišu i svi oni pečate svoje knjige i svi oni imaju pravo na svoje
postojanje, a ujedno i na pokušaj da sjedine se kao zrno peska sa pustinjom,
kao kap vode sa okeanom i da veruju da tamo pripadaju.
Koga će i kada koja oluja izbaciti na površinu,
mi iz vremena sadašnjeg to sa sigurnošću ne možemo da tvrdimo. Mi možemo kroz
nauku o književnosti i književnu kritiku, koja se trudi da napravi neki sistem
vrednovanja onoga što pisci pišu kroz različite književne epohe, da govorimo o
onome što više i što manje vredi, ali praksa nas je naučila da su kroz
različita vremena i vrednovanja bila različita i da u svemu tome nema nikavih
trajnih i neprikosnovenih vrednosti.
Pisci se u različitim vremenima, u skladu sa onim
što žive, što sanjaju, što čitaju i promišljaju i sami menaju, tako se menja i
ono što pišu, a šta će stvarno jednoga dana postati vredno, mi to ne znamo. I
zato je nauka o književnosti na osnovu iskustva minulih vekova pokušala da nam
kroz književnu istoriju zacrta put kojim bi pisci trebalo da idu. Na taj način stvoren
je jedan sistem vrednovanja. Ali pisci su čudna sorta ljudi i oni često ne žele
da idu putem koji je opropaban. Neki to čine u želji da prevrednuju ono što se
dešavalo u minulim epohama. A neki to čine iz inata. Dok drugi, ne poznavajući
dovoljno književna dela koja su se dešavala pre njih, polaze od toga da su oni
na početku svega i diletantski u tome opstaju uporno verujući da će oni biti to
zrno peska koje će krenuto uraganom stići do vremena budućih i dosegnuti ono
što se zove večnost.
Pisac u vremenu sadašnjem, ma kojoj kategoriji od onih koje sam naveo pripadao, kada je moguće i dostupno svima da stvaraju, i nema drugi zadatak do da piše i da objavljuje i tako učestvuje u jednoj književnoj večnosti. A kako i koliko će ga ona u sebe primiti i koliko će se on u njoj zadržati, u ovom vremenu ne možemo da sudimo. O tome će nam, svakako, vreme buduće dati odgovor, a mi, uprkos svim znanjima o književnosti iz minulih epoha, možemo samo da nagađamo.
***
Kada sam prvi put na Evropskom fejsbuk pesničkom
festivalu upoznao Milku Tomoć, u sebi sam se tiho zahvalio Bogu, jer je
potvrđena moja duboko ukorenjena misao da u pisanju pesama i u poeziji, ako je
proizvod čistog srca, postoji nešto od onih eliksira mladosti i lekovitih
svojstava koji, uzdižući ljudsku dušu ka nebu i visinama, čine da shvatim da za
pesničke snove nikada nije kasno. Milka je tada imala sedamdeset i devet godina
i bez obzira na sve, naša potreba se iskažemo traje čitavog života, tim pre ako
u sebi svo to vreme nosimo pesnika koji ima ogromnu potrebu da se izrazi.
U prvom razgovoru sa Milkom Tomić, shvatio sam da
je pesnik u njoj godinama spavao, a da ona i sama nije znala, kako ju je život
vodio različitim putevima, da li uopšte sme da ga probudi i da li ona uopšte
pored toliko lepih i izuzetnih pesama u svetu književnosti ima prava da mu da
da se pesnički iskaže, a da to svi vide i još pogotovu da to bude štampano u
knjizi.
I sama Milka imala je strah od svog nedovoljnog
poznavanja pesničkog zanata i kao mudra i pametna žena ona je bez
pretencioznosti otvorila svoje čisto srce i dala pesniku šansu da se iskaže,
još uvek strahujući da li je to dovoljno literarno vredno da bude štampano u
knjizi. Ja sam bio taj koji joj je razbio sumnje duboko verujući da i takve
pesme, gde ona peva sebe, i takve autorske knjige, koje stvarajući vertikalu
između autorove ličnosti i nebesa, ne samo da treba da postoje, već su i
poželjne kao sredstvo iskupljenja pred Bogom i duhovnog samoiscelenja pred
ljudima. Verovao sam i sada verujem da takve knjige doprinose duhovnoj
regeneraciji i podmalađivanju autora pogotovu ako je on u poznima godinama.
Život i praksa pokazali su da sam doboko bio u pravu.
Prva knjiga pesama Milke Tomić bilo je malo
životno čudo koje je promenilo njen život, a dalo joj je, takođe, i
onaj uzvišeni smisao da njene najtaninije misli i da njen život, već u poznijoj
i poodmakloj zrelosti, neće otići netragom i da će ostati kao duhovno književno
i pesničko zaveštanje, kao zamena identiteta, kao materijalizacija njenog
postojanja i u vremenima budućim, kao produžetak života.
Prva Milkina objavljena knjiga dala je njenom
dugo čuvanom pesničkom subjektu krila tako da je ona, već posle nekoliko meseci,
poželela da objavi i drugu knjigu. Kad joj je moja ćerka Senka rekla da je
prošlo samo nekoliko meseci od objavljivanja prve i da ima vremena za drugu,
Milka joj je odgovorila: Ja, dete moje, nemam vremena da čekam. I bila
je u pravu, jer sve ono što je ona imala na umu da iskaže, sva ona lepota i
ljubav koja je godinama u njoj ćutala iskala se iz nje napolje, a ujedno je i
strahovala, jer biološki časovnik nemilosrdno je otkucavao i ona je prosto
preporodivši se i otkrivši svoju unutrašnju potrebu za pisanjem, promišljanjem,
kako proživljenog, tako sanjanog života, najednom shvatila da možda neće imati
dovoljno vremena da svu tu lepotu i ljubav pokaže dragim ljudima.
Kada mi je jednog dana Milka rekla da piše roman,
nisam se iznenadio, očekivao sam takav sled događaja. I zaista, Milka, onakva
kakvom je Bog dao, tiha i radišna, sa puno emocija i potrebe za lepotom i
harmonijom, krenula je u avanturu pisanja romana o mladoj, lepoj i uspešnoj
poslovnoj ženi koja je iz Novog Sada, koja je samohrana majka sa sinom, koja
živi kod roditelja, i o mladom i uspešnom arhitekti iz Beograda koji je
usamljen i koji je izgubio porodicu, ženu i sina u jednoj saobraćajnoj nesreći.
Sreću se sasvim slučajno na letovanju u Puli i kao božijim promislom, a u
romanu voljom pisca Milke Tomić, zaljubljuju se jedno u drugo.
Zaplet romana Dobro jutro, draga Milke
Tomić je ljubavni, gde glavni protagonisti, iz jednog stanja tuge i životne
pasivnosti i razočaranosti, u jednom sasvim običnom danu na moru, upoznaju
jedno drugo i prepoznaju se kao u velikom prasku njihovih života i dešava im se
sudbinska i dugo čekana ljubav.
Milkin roman je duboko humanistički, jer daje
nadu svima koji su posrnuli i kojima je život zakinuo mnogo toga, ovaj roman im
daje nadu da život treba pozitivno i optimistički živeti i verovati i biti uvek
spreman da nam se dogodi nešto lepo. Da su naša razočarenja samo privremena i
da ih treba razumeti, ali im se ne treba nikada predavati i gubiti nadu da je ljubav
moguća i dostižna. Želeći
ljubav i radeći na tome da je pronađemo i da ona postane kičma našeg življenja, nikada nije kasno da
prevaladamo sami sebe i da je dosegnemo i doživimo kao jedno produženo trajanje
do sudnjega dana prelepe melodije. Milka nam svojom knjigom potvrđuje da je
prevladala samu sebe kao autora i da je sa plana ličnog pečata koji nosi njena
poezija prešla na plan opšteg tražeči ono lepo i humano u čoveku pojedincu.
Radnja Milkinog romana prostire se od Novog Sada,
Popovice, Pule, Milana, Rima, Vankuvera, Beograda, Niša, Kraljeva i drugih
mesta, vodeći čitaoca iz mesta u mesto zajedno sa junacima i, kao što to uvek
biva u savremenoj bajci, vodi nas i do happy end-a gde se sve završava u
miru, sreći, ljubavi i veselju.
