Kako je to lepo kad se pisci druže sa piscima. Uopšte, lepo je da se članovi nekog esnafa druže, da vode razgovore i da sede po kafanama i piju, slušaju i naručiju muziku i sve tako... Ja se retko družim u stvarnosti sa piscima. U mome selu ih i nema, a nema ni adekvatne kafane, a kad odem u grad i kad se sa nekima i sretnem, ja sam uvek u žurbi, jer nikad u grad ne idem samo jednim poslom.
Ponekad mi se učini da mi posao vezan za knjige i književnost uskraćuju mogućnost na onaj obični književni život. I kad se srećem sa piscima, uvek je to nekako službeno, ili na nekoj promociji, ili na manifestaciji koju ja organizujem, ili sam samo gost kod nekog, a nikada onako da zasednemo u nekoj kafani, i ne mora da bude elitna, može čak i neka periferna prčvarnica, ali da zasednem onako dokon i neobavezan, kao da je preda mnom svo vreme ovoga sveta i da sa drugovima piscima raspredem priču od Kulina bana.
I zato, kad ponekad na netu vidim fotke kako pisci sede u nekoj kafani i druže se, a meni srce zaigra i samo udarim like, udahnem doboko i kako mi nema druge nastavim dalje.
