Dugo sam verovao da su moje misli bez boje, mirisa i ukusa, da su golim
okom nevidljive, da liče ponekad na struju, i umeju baš dobro da protresu kad
ih uhvatiš bez izolatora.
Docnije sam otkrio da moja razmišljanja imaju boju i da su iznijansirana i
da primećujem čitav spektar i šarenilo koje mi liči na cicane materijale korišćene
za pravljenje kecelja, na šarenilo duginih boja međusobno isprepletanih, video
sam ih kao mandale tibetanske, i postalo mi je jasno koliko su raskošne i
uzvišene u svom koloritu. To mi se
dopalo.
U večernjim časovima, pre spavanja, uz molitvu, uvek iznova izazivao sam ih
u svesti i kad sam uspevao, otkrio sam kao u kaleidoskopu beskrajne mogućnosti
sklopova i oblika mešanja boja koje su bile moje obojene misli. U kombinaciji jedne
sa drugima otkrivale su mi nove oblike.
Poželeo sam da ostatak života provedem u molitvenom transu, u otvaranju
slika obojenih misli nekoliko desetina minuta pre spavanja.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
