Pamtimo mnogo,
zaboravljamo još više, i ono što smo znali i što nismo, što je tek trebalo da
saznamo. Zagledani u budućnost, ispunjeni varljivim nadama i verom da je nas
život odabrao da grabimo napred.
Protrčavamo
dane, mesece, godine i kad se obazremo vidimo da smo protutnjali kroz život,
ispunili majušne sudbine, a sve u brzini, u žurbi, nespremni za introspekciju i
jasan uvid u ono što pamtimo.
Postoje trenuci
kad se treba zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike,
događaje, promisliti i proživeti ih još jednom. Ne samo lepe, gde smo se
junačili, trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već i one kad smo
iskazivali nedoslednost, strah, jad i bedu karaktera.
U trenutku samospoznaje, zamislićemo se.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
