Nisu sve bajke napisane i ne moraju sve priče imati tužan kraj. Postoje otkrovenja koja nam život sa zrelošću ponudi, a da u početku i nismo svesni njihovog sudbinskog značenja. Složenost i jednostavnost proživljenog, zajedno sa bivšim životima, umeju da izblede pred naletima emocije koja uvek prati veliku ideju, kad udvajanje postane sažimanje, žljebljenje i ovaploćenje gotovo misijske potrebe da sjedinimo se u stvaralačkoj radosti sa nadom da, zagljeni poput večnih ljubavnika što u nežnoj muzici srca prepoznaju se, uzletimo u beskonačnost. To što zaljubljujemo se ponovo jedno u drugo, posle toliko godina, nije tek puki vapaj sredovečnika za nežnošću, blizinom i intimom, već je naprotiv spoznaja naših bića koja je u mladosti zaveo zli demon trenutka i odveo ih na suprotne strane, da su oduvek stremeći jednom cilju i bili jedno, na različitim stranama sveta. Kažeš, vredelo je čekati, a ja ti verujem i znam, da bistri planinski potoci uvek se slivaju u jednu reku života koja svojim nemirnim i istrajnim tokom kroz vrleti postojanja uvek prokrči svoj put ka nekom večnom moru kao duhovnom savršenstvu koja dva bića stopljena u jedno božansko delo mogu dati.
