Zaželim se ponekad samoće i
beline iskonske papira nepreglednog na kome bih slagao reči u rečenice.
Hartije, svitka novog života. Samoće, potpunog trenutka postojanja.
Ljudi mi prijaju, ali ne uvek. I
samoća mi prija, ali ne stalno. Belina
hartije me raduje samo na tren dok ne zaželim da je slovima, rečima i
rečenicama razdevičim, obeležim, i
rovašim.
Samoća i belina hartije opčinjavaju moju maštu
novim i neiskazanim pričama koje godinama nosim u sebi i želim reći ljudima.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
