Poštovani
čitaoče,
uvek kad se
povede reč o rukopisu prve knjige mladog pesnika ili pesnikinje, ja sam, kao
urednik i recenzent, dvostruko oprezan kad je u pitanju njihovo čitanje ili pak
kvalifikovanje, ali i dvostruko radostan, jer na svet dolazi prvenac
novorođenog pesnika ili pesnikinje.
Prvi oprez
vezan je za romantičnu predrasudu o krhkosti i osetljivosti mladog pesnika i u
meni, kao čitaču, tumaču i uredniku prvih knjiga mladih autora, pojačava
spremnost na novine u tematskom i književnom postupku mladog autora.
Moj drugi
oprez vezan je za dešifrovanje i demistikovanje književnog postupka i konteksta
koji je vezan i još uvek srastao sa samim pesnikom, kao i za traženje ključa
čitanja poezije mladog pesnika i otkrivanja nazanaka u kom smeru se razvija i
kako će se u budućnosti formirati pesnički i stvaralački opus mladog pesnika. U
prvoj knjizi mogu se nazreti detalji koji će se docnije, u sledećim knjigama, kao motivi razvijati.
Takođe,
rekao bih nešto i o mojoj prvoj radosti prilikom pojave mladog pesnika i
čitanje njegovog rukopisa. Mladi pesnik je uvek nova književna nada, sveži
talenat, sveža energija i mogućnost da poezija, uprkos svim iskušenjima u ovom
teškom i za nju presudnom vremenu, ipak, opstane i nastavi da živi jednako
prolazeći kroz sva preobraženja u svojoj milenijumskoj istoriji.
A druga
radost, sa pojavom prve knjige mladog pesnika, je moje očekivanje da će
mladost i talenat dati jednu novu pesničku neponovljivost koja će, u žaru svoga
pevanja, dati književnosti i svetu oko sebe šansu da opet i iznova slavi lepotu
i snagu poetske reči koja će novim vremenima biti potrebna kao lek.
Knjiga Životom boema mladog Nikole Čavića, koju držite u ruci,
već od prvog čitanja i od prve pesme, probudila je u meni neko nostalgično
sećanje i na moje praslike mladosti, koje sam, živeći godinama, duboko zakopao
u sebi, jednako plašeći ih se kao nevinih grehova moje mladosti. A onda sam,
čitajući dalje, ušao u jedno prostranstvo mitskih toponima Mokrina, Novog Sada
i Panona uopšte i u njima našao Nikolinog
pesničkog subjekta kao sebe, kako tragajući za sopstvom lutam tražeći se
u animama koje su menjale lica i koje su odlazile i dolazile preobražene,
jednako lepe i mamljive kao najlepši san koji se, ponekad prepleten sa javom,
uvek iznova sanja.
Pesme
Nikole Čavića, u knjizi Životom boema,
pisane su slobodnim stihom i imaju za zajedničku temu dokumentarnu, gotovo
fotografsku priču o mitskom glavnom junaku koji je boem i koji, držaći se
vrednosnog sistema sa kraja moderne i početka neoromantizma, lagano, u nekoj
unutrašnjoj lepoti i omamljenosti, prolazi
kroz život, kao kroz inicijalne radnje jednog dobro osmišljenog scenarija,
vodeći i svog čitaoca za ručicu, zajedno sa bocom crnog vina, kroz svoje
pustolovine. Ne, čitalac nikako ne može da bude samo neko ko će kritički da
posmatra ono što se dešava unutar pesama. Nikola nas magijom pesničke priče,
kroz prelepe slike, vodi svojim svetom i kao da nas na trenutak zaustavlja kod
nekog emotivnog detalja i kao veliki i prefinjeni esteta uspućuje nas u njega,
jednako nas nudeći vinom koje u ovim pesama ima stvarno, ali i simboličko
i duhovno značenje, jer nas oslobađa i otvara u nama ono najlepše i najljubavnije,
a da toga, na tren pre čitanja poezije, i nismo bili svesni. Njegov glavni
junak, koji može biti svako od nas koji čita ove pesme, je jednako poetičan i
duhovan i stičemo utisak da on ne hoda po zemlji, već lebdi i ne samo to, već i
mi dobijamo neku lakoću i prosto lebdimo tim mitskim sanjanim Itakama
panonskim, gde se uvek na kraju puta nalazi ona naša uzvišena i sanjana druga
strana ličnosti, ili pak druga polovina bića koja je uvek suprotnog pola i
koja, i kad je fiziki prisutana i kad je sa nekim drugim, nikada ne gubi lepotu
i sjaj koji joj mi, našim željama i potrebom da se sa njom stopimo, dajemo.
Knjiga Životom boema je i pesnička potraga, stvarna, a na
virtuelnu liči, za onim mitskim boemskim nebeskim prostanstvima kojima je
prolazio njegov zemljak Miroslav Mika Antić. Međutim, za razliku od Mike, koji
je sav bio od krvi i mesa i koji je, pevušeći i mrmljajući i batrgajući se
hrapavim flasterima vojvođanskih sokaka, krčio zemaljski i nebeski put svojim
pesmama do zvezda, naš Nikola je, prošavši Mikinim poetskim putem i
identifikujući se sa njegovim lirskim subjektima, prevladao ta stanja omame i u
jednom virtuelnom transu našao se između neba i zemlje držeći oblak u krilu.
Nikola Čavić je pesnik koji tek stupa na
književnu scenu i ja mu ovom prilikom želim dobrodošlicu u ime onoga što je u
svojoj prvoj knjizi napisao i u ime onog što će u svojim budućim knjigama
napisati, verujući da sa njim, u vremenu koje dolazi, moramo ozbiljno računati.
