Драгица Бека Савић: „Огољена душа“

Човек је безначајно зрно прашине,
што га ветар судбине носи где хоће.
Стид не може да скрије вео тишине,
кад душа окуси забрањено воће. 

Закопчаћу огољену душу своју,
не дам да је у туђе рухо обуку.
Скројићу јој своју одору по кроју,
поштење не могу са мене да свуку. 

Очај ми доноси душе голотиња,
о зидове ума тишина се слама.
Уби ме људска духовна сиротиња, 

кад човек сам себе стави на стуб срама.
Кад се винеш високо изнад просека,
не може ти ништа духовна осека.